Užasi postmoderne GSP-a

Ah gradski prevoz. Neophodni kancer na licu Beograda. Omrznuto mesto svih građana koji moraju da ga koriste, kao i onih koji su nabavili prevozno sredstvo isključivo da ne bi morali da ga koriste. Najveći problem gradskog prevoza su, naravno, ljudi koji ga koriste. Dalje u tekstu, videćete samo par, najupečatljivijih primera spodoba koje se prevozom koriste i zagorčavaju živote drugih putnika koji bi samo da pređu od tačke A do tačke B.

Fine bakice – To su one bake što baš izgledaju kao bake, prijatna lica, babasta odeća, mirišu na naftalin, smeše se i ljubazne su. Ove babe su, takođe, i lordovi pasivne agresije, imavši ceo život da tu veštinu dovedu do savršenstva. Ona nikada neće prasnuti na tebe što joj nisi ustao, ne. Ona će te navesti da se samoubiješ tako što će da bude neverovatno ljubazna i toliko pasivno agresivna da će svi oko nje da dobiju napad žgaravice. Trpećeš je kratko, sve dok ne izvučeš pertle iz obuće (Ako nemaš ti ima neko drugi), i, u stilu robijaša napraviš nož od njih, natapajući ih znojem i oštreći ih o neki hrapavi predmet i ne zakolješ se. Onda će, delikatno, ukloniti tvoj leš sa sedišta i sesti uz ljubazan osmeh. Onda će otići kući i svom suprugu koji je zatvoren u mekanu sobu, kroz klapnu proturiti ručak na gumenom poslužavniku u posuđu od stiropora, sa priborom kojim ne može da se ubije.

Babe koje cure – Ccc bolesni ljudi, pod ovim smatram na sve one babe koje u prevoz uđu sa kesama nečega što curi, i onda naravno kesa ima rupu, i naravno to curi kroz rupu. I naravno ona tu kesu prisloni uz baš vašu nogu i naravno natopi vam nogavicu. A vi, naravno, primetite to tek kada vam je nogavica fino natopljena i smrdi na šta god da ta baba ima u toj kesi. I onda, ako ste ljubazni je zamolite da pomeri kesu, ona biva trigerovana i kreće da histeriše o neotesanoj omladini i kako joj niko nije ustao i kako će sutra da umre od kombinacije 24 bolesti od koje ženka homo sapiens sapiensa ne može da zaradi 4 jer nema odgovarajuće reproduktivne organe, a ženka homo sapiens sapiensa u njenim godinama ne može da zaradi još 6 zato što se te bolesti dobijaju u juvenilnim godinama. Ako niste ljubazni, i izderete se na nju, onda će izigravati jadnu žrtvu i uspeće da okrene celo vozilo protiv vas jer vi ste neotesano govedo koje nije umelo lepo da joj se obrati. I bićete joj na tapetu sledećih nekoliko meseci dok kafeniše sa prijama.

Smrdljivi Radojko – Sediš u autobusu i pirka neki vetrić kroz poluzatvorenu rupicu od prozora. Jun je mesec i 40 stepeni. Kuvate se svi. I onda u bus uđe on. Prepoznaješ ga na nekom instinktivnom nivou, iako toga još nisi svestan. Znoj kreće da ti se luči u većoj količini i nozdrve se stiskaju. On, naravno, seda pored tebe, ružan je, debeo, podbuo, obučen u sivu tregerčicu, sive bermude i crne, plastične sandale sa belim čarapama. I prvu sekundu si ok. Kao dobro, jebiga, seo debeli pored mene, malo ću morati da se st-SUNCE TI JEBEM ŽARKO ŠTA TO SMRDI. E, smrdljivi radojko smrdi. Zato što se ne kupa. Zato što je tipična, balkanska seljačina koja smatra da je tuširanje jednom nedeljno sasvim zadovoljavajuće, a ponekad ga omaši zato što ga mrzi da ustane. Odeću ne menja danima, i ona upije njegov smrad, postane krta i smrdi čak i pošto se opere. Naravno dah mu bazdi na rakidžinu i beli luk, vinjak ako je u pitanju smrad nobles. Pokušavaš da dišeš što manje. Ne ide. Pokušavaš da dišeš na usta. Ne ide. Na kraju, suznih očiju ustaješ. Ispraća te uvređenim pogledom, kao da si dužan da sediš pored njega, iako smrdi. Pošto govno zna, zna da smrdi i boli ga uvo. I naravno ima ih u busu, strateški raspoređenih tako da ga celog usmrde. Izlaziš na sledećoj stanici, kašljući. Isprati te uvređenim pogledom. Zakasniš na posao.
Kriminalac – Sitni lopov, ili diler droge. Krupni kriminalci se ne voze prevozom. Sedi u nekom ćošku, ili u nedostatku istog stoji kod mesta gde se kače kolica pojasem. Gleda sve i svakoga u autobusu, sumnjajući da je pandur u civilu, od bakice sa cvetom u kosi do male devojčice koja liže sladoled, što naravno pridaje previše značaja i preuveličava sposobnosti naše kompletno nesposobne i nezainteresovane policije. Prepoznaćete ga po tome što se mršti na sve, ruke su mu neprestano u pokretu i ne može mirno da sedi ili stoji. Ako gledate u njega duže od nekoliko sekundi, postoje dva rezultata zavisno od nervne labilnosti i stepena paranoje. Ili će da izađe na sledećoj stanici, bila to stanica na kojoj treba da izađe ili ne, ili će da nasrne na vas urlajući kako ga nikada nećete uhvatiti. Treća opcija je na svu sreću retka, izaćiće sa vama, pratiće vas i izbosti u nekoj mračnoj ulici. Tako da, pamet u glavu i ne zurite u ljude kada se vozite po Karaburmi.

Glasni – Ovaj lik svoju sposobnost ispoljava samo kada je u društvu. Inače je tih kada je sam. Ali ako sretne nekoga koga zna ili ide negde sa nekim, budite spremni da o njemu saznate interesantne stvari. Njegov mozak ne može da pojmi koncept unutrašnjeg glasa. Da stvari budu gore, uvek je grlat i raspoložen za priču. Svi će znati da je tetka Stevka pijanom teči polomila ruku tiganjem kada se rašrafljen vratio kući u pola četiri i ispovraćao joj se na omiljenu difembahiju, da je krmača Živana oprasila deset prasića, da je jebo onu guzatu sa trećeg sprata (laže ko džukela, onanija se ne računa), da ih vozač vozi kao krompire, da je ona jeziva žena par sedišta od njih sigurno ubica, plus ona debela treba da izdepilira brkove, ko Njegoševi su. Kada izađete iz autobusa, praćeni uplakanom debelom, njegov glas će vam odzvanjati kroz mozak barem još sledečih nekoliko sati.
Telefondzija – Alternativna verzija glasnog. Ovaj tip priča preko telefona, I dere se, zato što njegov primitivni mozak ne može da se udalji od “OJ MILEEEEE JESI VID’O MOJE OVCE” modusa komunikacije pokupljenog iz rodne grude. Pa pošto ne može da shvati da će ga ona strana savršeno razgovetno čuti i ako bude pričao normalnim tonom glasa, on, za svaki slučaj, urla na sav glas. Priče su slične vrste, mada se onda može potrkasti i pokoji poslovni razgovor, pa možete saznati koliko je ko koga zajebao da mu ugradi novi semering, ili gde su najjeftinije plastične cevi za vodovod, ili da taj i taj majstor krade i laže. Na pokušaj ućutkivanja odgovoriće ili mrštenjem i odmahivanjem ruke, ili besnim urlanjem kako pokušava da vodi privatan razgovor i da se vas ne tiče što on priča i da ćutite jer od vas ne čuje sagovornika.
Brektac – On ili ona sednu pored vas. Debeli su. Oznojeni i na -15 stepeni. Nose previše odeće nezavisno od godišnjeg doba. I brekću. Stenju. Puhću i dahću. U početku zato što su morali da se popnu uz dva stepenika u autobus. Onda, zato što su debeli i napor im je da žive. Budite spremni na zanimljivu kakofoniju različitih zvukova. Sedite tako i oni kažu “puf”. Pogledate ih, pogledaju vas. Tišina. Pogledate kroz prozor. “Brekt puff”. Pogledate ih, pogledaju vas. “Ungh”. Pa tišina. Pa taman pomislite to je to. Onda dubok udah i. “UUUNGH”. Onda im skrenete pažnju da brekću. “Ne brekćem, šta ti je?”. Ustanete od njih i premestite se na drugo sedište, gde shvatite da su vam svojim znojem natopili nogavicu i rukav sa one strane sa koje su sedeli do vas i stisnuli se uz vas. Pogledate kroz prozor. “PUFF”. Vožnja se nastavlja dok vama kroz misli prolaze ideje o nabavki harpuna i ahabovskog lovljenja Mobi Dika koji brekće.

Narkoman – Češće udrogiran, mada hoće i da krizira. Sedi ili stoji. Gleda na sve strane, unezverenog pogleda, mrmlja nešto za sebe i češe se po rukama. Ako samo duva, često ima dredove, zelenu majicu sa printom lista kanabisa i nekom glupavom rečenicom ispod, tipa “legalizujte vutru” ili “kanabis leči rak” i kandiše na nekvalitetnu marihuanu. Ako je na kokainu, ne vozi se gradskim prevozom. Ako je na heroinu, onda krizira, trese se i znoji, lice mu je kao lobanja, češe kraste po rukama i između prstiju i mrmlja nepovezane reči. Ako je na kristal metu, onda smrdi na trulež, fali mu pola zuba, ispijen je i oči su mu zakrvavljene i lude. Ako je na spidu izgleda kao klasičan poslovni, umorni dron koji ide na ili sa posla. Taj se drogira samo po žurkama.

Seksualni uznemiravač – Zuri u devojke, neprijatno dugo, i nastavlja da zuri čak i kada one skrenu pogled. Upija ih pogledom, i obično se fokusira na najatraktivniju mladu damu u autobusu. Ako je devojka sa dečkom koji nije pizda, prvo će dobiti ljutit pogled. Većina će odustati tada, i svoju pažnju preusmeriti na drugu devojku. Neki će nastaviti da zure. Ti obično dobiju ljutito “Šta gledaš?”. Skoro svi odustanu tada. Jako mali broj će nastaviti da zuri. Sledi nasilje gde seksualni uznemiravač dobija gadne batine od strane ljutitog dečka i biva izbačen iz autobusa naglavačke, da, krvav, čeka sledeći, gde će zuriti u nekog novog. Naravno mnogima je ovo i namera pošto, pored toga što su prljavi kriperi, takođe su i mazohisti pa vole malo kad ih neko bije. Ponekad će dobiti batine od devojke u koju zure, naročito ako se zeznu pa se namerače na trostruku vicešampionku u kik boksu kojoj lako pada klapna. Ukoliko je dečko pizda, zuriće dok devojci ne postane toliko neprijatno da će, sa dečkom, izaći iz autobusa i krenuti da urla na njega što nešto nije preduzeo, dok se on, nesposobno, brani. Drugi stadijum seksualnog uznemiravača je pribijač, ređe pipač. Taj voli gužve. I onda se pribije uz neku jadnu devojku i diše joj za vrat, dok ona ne pobegne od njega na drugi kraj autobusa, ne prebije ga (borilačke veštine), ili dok tiho plače praveći se da ne primećuje odvratnu, smrdljivu kripčinu koja to radi. Ovo retko biva primećeno, generalno zato što je devojke sramota da privuku pažnju na sebe i zato što se prave da je sve u redu. Ako kripčina podigne nivo uznemiravanja na pipkanje, neko možda i primeti pošto je ruka koja mesi žensko dupe primetnija od pribijanja, i zato što će devojka sigurno krenuti da pravi izraze lica, možda i da tiho jeca. Užasna stvar je ta što, čak i ako primete, većina ljudi u prevozu su patetične pizdetine koje ništa neće uraditi povodom toga nego će se praviti da ne vide. Ponekad se nađe neko ko će raspalo govedo da dohvati i ulomi od batina na licu mesta, ponekad i sama devojka, dok kukavice oko njega ili nje navijaju i tapšu iako su se do malopre pravili da ne vide kako matoro đubre pipka devojčicu. Ljudi su neverovatna, kukavička govna.

Dede koje prete – Autobus staje, on ulazi. Držanje zvano “rektum metla”, kosa začešljana u stranu, seda i proređena, četvrtaste naočari za vid. Plavi sako i plave pantalone ispeglane na riknu, braon kožne mokasine sa belim čarapama i bela košulja sa drinom bez filtera u džepu na grudima. Pogledom dostojnim T-1000 skenira autobus i zaustavlja se na licu osobe za koju smatra da ne treba da sedi, odsečnim korakom dolazi do nje i izgovara kratko, drčno “Ustaj”. Ton je bespogovoran, jer u njihovom pretpotopskom mozgu ne postoji opcija da ta osoba ne ustane. Naravno ukoliko se sretne sa odbijanjem, prelazi na pretnje gde govori o “dandarama” i “izvlačenju ušiju”. Pošto imaju visoko kvalitetan skener, mahom znaju na koga da se namere, te ćete ih retko viđati da diraju krupne i razvijene muškarce koji izgledaju kao da bi mogli da im prirede probleme. Naravno ponekad će da se prevare pa možda i zarade batine. Mada kako se mahom nameravaju na sitne devojke i žene srednjih godina, mesto će im uglavnom biti ustupljeno čisto da bi neprijatnost prestala. Ove dede su često vojna lica karijeriste u penžiju pa su navikli da ih svi slušaju i dobijaju napade ludila kada se to ne desi.

Studenti koji seru – Ova vrsta se generalno sreće samo tokom ispitnih rokova i u linijama koje usput imaju neku ustanovu višeg ili visokog obrazovanja. U pitanju je grupica od ne manje od četiri osobe, mada može ići i do deset. Oni ulaze, sedaju i kreću glasno da prelaze preko ispitnih pitanja, gledajući koja su tačno a koja netačno odgovorili, neki od njih zapadaju u očaj, dok drugi bivaju ohrabreni time što im se odgovori poklapaju sa većinom. Generalno su izuzetno dosadni i temeljni, toliko da većina ljudi koja sedi oko njih želi da razbije prozor autobusa i zakolje se komadom stakla. Naravno njih nije briga to što nikoga ne zanima koliki je rezultat petog zadatka ili šta je tačno Državno uređenje dominata i dioklecijanova reforma, niti kakav raspored tranzistora treba da bude u logičkom jezgru. Njihov apsolutni nemar prema drugim ljudima, kao i prema njihovim kolegama, koje su svesne da su predale ispitna pitanja i da blebetanje o tome šta su tačno odgovorili, a šta nisu potpuno imaterijalno dok ne dobiju rezultate za nekoliko dana, je neverovatan. Ali, studenti su generalno veliki mazohisti, pa vole da pate unapred, bez potrebe.

Ciga sa harmonikom – Pripadnik romske nacionalnosti, naoružan pretpotopskom harmonikom i u pratnju jednog do dva deteta, takođe romske nacionalnosti. Ulaze u autobus, i ignorišući očigledan užas i neme krike prisutnih putnika, počinju šou. Harmonikaš kreće da, loše, svira neku melodiju, dok deca idu od putnika do putnika pevajući, isto loše, i tražeći “koji dinar” između stihova. Na žalost, dobiće novac zato što su ljudi ili bolećivi na decu, ili samo žele da ovi što pre izađu i nadaju se da će ih mito naterati da to što brže urade.

Srednjoškolci koji slušaju muziku bez slušalica – Često se u prevozu nađe jedan ovakav. Obično je neko naloženo derište, puno sebe i sopstvene važnosti, pa misli da je njegov/njen muzički ukus etalon muzičkih ukusa i da svi treba da mu se povinuju. Shodno tome, slušalice ne nosi već muziku pušta preko zvučnika telefona tako da je svi čuju. Obično je u pitanju neko moderno sranje tipa ubaci dve ping pong loptice u blender i uključi na najjače dok ti se dva druga, držeći se za ruke prže strujom gurajući viljušku u utičnicu, ili narodnjaci, ili neke vrckajuće seljančure koje pevaju o splavovima i džipovima. Retko ćete čuti kvalitetan rok, metal ili čak pop muziku zato što deca koja prevashodno vole ovu vrstu muzike žele, u stvari, i da je slušaju, pa koriste slušalice, pošto se preko zvučnika em ništa ne čuje kako treba em muzika često biva napola udavljena zvukom motora autobusa i govora drugih ljudi. Ne, slušač muzike bez slušalica nema želju da sluša muziku već egzibicionistički, psihotični impuls da svoj muzički neukus nametne svima u blizini. Retko kad će mu ko podviknuti da ugasi to, na šta će on, naravno ignorisati. Svi će samo sedeti, fantazirajući kako ga mlate, ili mu njegov telefon daju u vidu supozitorija. Retki, stvarno retki, će telefon da zgrabe i bace kroz prozor. Neovenčani heroji gradskog prevoza.

Špic penzioneri – Saobraćajni špic u gradu Beogradu počinje negde oko 8 i 20 ujutru i završava se oko 10 ujutru, da bi ponovo počeo oko 3 popodne i završio se negde oko 6 popodne. Tada su ulice prepune automobila koji svoje vozače prevoze od doma do radnoga mesta ili obratno, a gradski prevoz prepun putnika koji se voze iz istog razloga, da bi stigli kući ili otišli na posao. Osim njih. Penzionera, jahača saobraćajnog špica. Oni su odlučili da je sada pravi trenutak da prave još veću gužvu i zagušenje po gradu, pošto ionako nemaju šta pametno da rade u penziji, pa bar da eto napakoste i ljudima otežaju dan time što će da se nakrcaju u autobuse, tramvaje i trolejbuse, i da dave ljude. I ne samo to, nego su željni komunikacije pošto u svojim ispraznim životima nemaju sa kim da razgovaraju tako da će nasumice birati žrtve i hteli oni to ili ne pričati sa njima, tj pričati ka njima, pošto su ovo ljudi vrlo vični monologu. Moderna tehnologija je doduše uspela da donekle ublaži njihov teror obezbedivši ljude vakuum slušalicama koje eliminišu spoljašnju buku do neke granice. I uvek će se naći neko meka srca da ih brani ako se neko usudi da se požali na njih i da kaže kako eto, “sigurno idu po lekove ili na neki pregled”. Ne bre nego im je dosadno i usamljeni su pa kad oni pate, onda svi moraju da pate.

Radnicki zombiji – Velika većina ljudi u gradskom prevozu. Idu na posao, ili sa posla. Razlika je relativno teško uočljiva pošto kada idu na posao, licem im vlada klasičan umor i beznađe što moraju da idu na posao, dok kada idu sa posla, imaju isti izraz lica samo malo produbljen i pojačan.

Ljudi sa paketima – Evo njega, ulazi u autobus i nosi celo prase umotano u celofan. Ili veliku kutiju, ili deset torbi. Šta će čovek, nema kola pa mora tako. I naravno sedne pored vas. I naravno kako god da sedne, ima da vas čačka time što nosi. Bošće vas uglom kutije, gruvaće vas prasetom, koje verovatno i malo curi pa će da vam umasti odeću negde, zakačiće vas žicama od sušilice za veš, ubošće vas u cevanicu nogom od stolice. Sedećete pored njih zamišljajući njihovu bolnu i brzu smrt, pomešanom sa osećajem krivice jer ste svesni da bi oni isto tako rado da ne moraju da to tegle autobusom al ne mogu drugačije.

Kontrolorski gestapo i Komunaci – Ove spodobe obično idu u tandemu. Kontrolori ulaze u autobus krijući aparate, mada je lako uočiti ih jer se odjednom grupa od četovoro ljudi razdvoji i pođe ka različitim vratima od vozila, što je krajnje sumnjivo. Ulaze u autobus, gase aparat za validaciju i kreću da proveravaju karte. Ako se ispostavi da neko nema kartu, i da je taj neko sitan i ne izgleda kao da može da bude previše nasilan, okome se na njega, teraju ga da izađe iz autobusa i tamo ga verbalno muče dok dotični ne shvati da je van vozila, ne okrene se i ne ode. Ako osoba izgleda kao da može da ih povredi, zaobilaze je uz tiho klimanje glave. Na stanici ih ponekad čekaju pripadnici komunalne policije, ili, tačnije, najveća kriminalna banda koju plaća država i koji služe kao mišić i grubijani establišmenta, primarno kancelarije gradonačelnika. Ova ljudska gamad, osiljena zbog položaja i svesna činjenice da su šljam, jedva čeka trenutak da se iživljava nad malim čovekom kako bi sami sebi bili uzvišeniji. Gradska uprava bi za njih trebalo da naruči esesovske uniforme od Hugo Boss-a. Bolje bi slale poruku čemu služi dotični ljudski kal.

Zaljubljeni – Zaljubljeni par, ulazi u autobus i seda. Kreće šou, kreću da se ljube uz propratnu kakofoniju zvučnih efekata gde preovlađuje srkanje, mljackanje, klokotanje i coktanje. Grle se i maze, povremeno i pomalo neprimereno javnom mestu. Ako se desi da njihovo ljubakanje pređe u domen vatanja, kakofoniji će se, neretko, pridružiti i zvuk stenjanja. Na bilo kakvu kritiku upućenu njima, odgovoriće uvređeno i gnevno, vičući na osobu koja je kritiku uložila, kako se nje to ne tiče, kako je samo ljubomorna što i ona nema sa kim da se vata (što je donekle istina) i kako će oni da rade šta hoće.