Ljudi su, uglavnom, kukavice, nesposobne da se suoče sa realnošću i sa stvarima onakvim kakvim one jesu. Pa im, onda, kao četvorogodišnjem detetu, treba prišrafiti pomoćne točkove na bicikl kako ne bi pali i povredili se pošto su, oh tako, osetljivi. Naravno kako se od svake osobe očekuje da odraste, i da jednog dana nauči da dotični bicikl vozi bez pomoćnih točkova, možete shvatiti očaj odraslih kada se to nikada ne desi. Kada dete postane zavisno od pomoćnih točkova da bi prebrodilo dan, i onda, kako to obično biva, agresivno zaštitnički nastrojeno prema istim. Ne želi ni da čuje da je život moguć bez njih, i da je sasvim normalno da se ti točkovi skinu. Ne želi da odraste i unapredi se zato što se jadno, malo, plaši da će možda pasti sa bicikla. I onda tako, nastavlja da vozi svoj bicikl sa prikačenim pomoćnim točkovima potajno zavideći drugoj deci koja bez straha odavno voze na dva točka. Povremeno proba bicikl nekog od svojih drugara, ali se brzo vrati na svoj, savladano strahom i strepnjom da će možda pasti, iako mu je sasvim fino išlo.
Za one koji nisu skapirali, dete je čovečanstvo, a pomoćni točkovi su religija, i druga praznoverja tipa karma, spiritualnost, horoskop i slične, besmislene, budalaštine kojih se ljudi drže kao poslednje zaštite njihovih krhkih umova od poimanja realnosti i shvatanja da su nebitni, beznačajni, mali crvi na zrncu prašine koje orbitira malu kapljicu vodonične fuzije koja se vrti oko supermasivne crne rupe u jednoj od manjih galaksija u jednom od manjih klastera galaksija u svemiru.
Metafora.
Nerazumni hejt debelog čoveka 