Specijal: Kakvo si govno zavisno od Warhammer 40.000 armije koju igraš (Vanzemunci)

Tuđini, odnosno vanzemaljci – Ovu kategoriju igra prilicno heterogena grupa ljudi, svi su različiti, i svako ima nešto svoje. Raspon ličnosti se kreće od kompletnih, užasnih govana do najčil batica koje si ikada upoznao. Svi doduše imaju tu zajedničku karakteristiku da su bili zapostavljani kao deca. Uvek su birani poslednji kad bi trebalo da se igra nešto, često bivajući primorani da budu rezerve jer su bili neparni igrač. Roditelji su ih zapostavljali i tretirali kao zadnju rupu na svirali nezavisno od toga da li su bili jedinče ili prvenac ili drugo/treće dete. To se, naravno, nastavlja, sa tretmanom koji GW pruža xenos frakcijama. Ono što im je svima zajedničko je to da su ogorčeni, razočarani u život i sve prihvataju nekakvom fatalističkom rezigniranošću.
Nema nekog generalizujućeg opisa koji bi mogao da enkapsulira sve vanzemaljske frakcije jer se značajno razlikuju, od motivacija, do metoda borbe, strategija i estetskog aspekta.

Orkovi – Ti si dvometraška stopedesetokilaška grdosija od čoveka toliko zakopana u bradu i kosu da ti ljudi nikada nisu videli crte lica. Zvali bi te Hagrid da Hagrida ne zovu po tebi. Sve što znaju o tebi jeste da imaš čelo, nos, oči i zube. Ako nisi taj onda si metar ipo visok goblin-čovek, ten ti je sivkast, nos ogroman, imaš zaliske i izražen ‘udovičin vrh’, ružan si ko greh i imaš razmake između zuba u koje ti stalno zapada hrana. U džepu sa sobom uvek nosiš konac za zube.
Kako god izgledao, ono što te krasi i ono što ljudi poštuju kod tebe je to da si neverovatno čil. Prosto je nemoguće izvesti te iz takta. Niko te nikada nije video ljutog, besnog, tužnog, veselog, bilo koji ekstrem emocija izgleda kao da ti je potpuno stran ili nedostižan. Naravno ovo nije istina, emocije osećaš, često intenzivno, samo prosto ne dopuštaš da se to ikada vidi.
Gomila ljudi je zbog tvoje pristupačnosti i opuštenosti u zabludi da si dobra osoba. Nisi. Ni blizu. Štaviše kad god možeš sa time da se izvučeš, ponašaš se kao krajnje đubre, ali sa tim nekim, opuštenim nehajem te ti gomila ljudi prašta jer misli da se sprdaš ili su prosto navikli na zlostavljanje ljudi sa kojima se druže.
Što se igranja tiče, tipičan si igrač orkova i Megdanskom Nabadaču četristo puta sto pristupaš sa onim flegmatičnim ’que sera sera’ stavom i sleganjem ramena jer, ono, orkovi su bačen novčić. Ili ćeš spektakularno pobediti ili će te protivnik usrati od batina. Između nema. Na gejmove nosiš bukvalnu kofu kockica koju sa guštom prosipaš po stolu kada god tvoje jedinice napadaju. To je i ujedno jedini trenutak kada pokazuješ emocije kratkim osmehom. Kockice su majušne i zelene i gomila ima izlizane brojeve. Nikome to nije bitno, ni tebi ni protivniku. Svaki model u tvojoj armiji je kitbešovan i unikatno izgleda. Neke jedinice si napravio od nule od raznih sranja i đubreta.
Kao saigrač si prijatno društvo. Znaš puno toga te si zabavan sagovornik i uvek imaš nešto novo i zanimljivo da kažeš o dnevnopolitičkim temama, četres ka loru, armijama, video igrama, životu. Nikad se ne ljutiš kada gubiš i uvek pružiš ruku protivniku.
Tvoju karijeru krase tri propala braka, iz kojih imaš dvoje dece i tri bivše koje ne žele da se nađu nigde u tvojoj blizini. Decu viđaš, i vole te jer se ponašaš normalno prema njima, valjda jer si shvatio da sopstveni porod treba da tretiraš kao ljudska bića, ili zato što tako možeš da napakostiš bivšima jer moraju da trpe to da slušaju kako deca pričaju lepe stvari o tebi.
Postoji dobra šansa da si bajker. Ako ne, onda se kockaš ili opijaš. Neki porok imaš svakako.

Tau – Budimo realni, ti si ili vibčina prljava, ili jedan od onih likova kojima u glavi 24-7 vergla onaj domaći, loš, prepev uvodne teme Pokemona. Ako si vib, znamo zašto si se odlučio na riboljude. Prosto drkaš kurac na Japan, meke, celu tu azijsku estetiku. Nema tu neke dubine, niti razloga da ti posvetim više od četiri rečenice.
E sad. Onaj drugi batica. Ti si u stvari zanimljiv. Mislim, zanimljiv. Na tu sudbonosnu odluku da sa kompetitivnih video igara pređeš na Bojevo Mlatilo četiri puta deset na četvrti si došao kada si shvatio da si u svim igrama koje igraš na donjoj polovini table sa skorom svakog meča. Prosto jebiga, godine, refleksi odoše, gaze te klinci kojima još nisu izrasle dve dlake na mudima ali urlaju svojim piskavomutirajućim glasovima na tebe kako su ti jebali kevu i da gengbenguju celu tvoju porodicu dok te čašćavaju kesicom čaja posle svakog ubistva. Strategije mali broj ljudi igra, a oni koji igraju kompetitivno su toliko autistično sposobni da ni u ludilu ne možeš da im priđeš svojom polu-kežualštinom. 4X strategije mnogo voliš i igraš, ali niko ne bi to igrao multiplejer jer traje predugo. Manje-više, ovo ti je poslednje utočište. 
Na tvoju sreću, četres ka komjuniti u srbiji je uglavnom sastavljen od kežuala, uber kežuala i ponekog lika koji nije kežual ali ga mrzi da se angažuje. Postoji njih fazon deset koji su uber kompetitivni ali to ti ne predstavlja problem jer za strategiju i taktiku imaš kefalo, a refleksi nisu bitni u ovoj igri.
Armiju si kupio sa eBay-a, već ofarbanu, oko pet hiljada poena. Ne znaš ništa o Tau predanju. Bitno ti je šta je trenutna meta, i izuzetno aktivno i pažljivo pratiš metawatch. Naučio si svaku armiju, znaš napamet indekse svih svojih protivnika i provedeš barem dva sata pažljivo planirajući kako ćeš da pobediš svakoga sa kim igraš kada ti pošalje listu. Sa svakim igraš hiper kompetitivno i samo ti je bitno da pobediš. Broj ljudi spreman da igra sa tobom se polako smanjuje.
Kao svaki hiper kompetitivni lik, blagosloven si potpunim odsustvom društvene svesti, nerazumevanjem da tvoj način igranja igre nije jedini, i nikako nije najbolji, i da si ti jedini krivac za to što praktično niko više neće da igra sa tobom. Ne ne. Svi drugi su krivci. Kežuali jer su prljavi kežuali koji ne shvataju igru preterano ozbiljno, ostali jer se ne trude dovoljno i jer ne donose meta liste.
Ne kapiraš da je za većinu ljudi ova igra društveni trenutak gde dođu da bleje sa nekim, pričaju o glupostima, cirkaju pivce i bacaju kockice. Da se tako relaksiraju, odmaraju i pune baterije jer rade nešto što vole i u čemu uživaju.
Tvoj problem je što ti ne uživaš čak ni u pobedi jer uvek si mogao da pobediš ubedljivije. Nikad nije dovoljno dobro. Nikad ne dopustiš sebi da se opustiš i iskuliraš i u stvari uživaš u igri i društvu. Nisi čak ni dobro društvo. Ćutljiv si, intenzivan, ne sprdaš se, imaš grčevite, trzave pokrete. Baš onako antiteza kvalitetnom igraču ove igre.
Takav si i privatno. Prijatelje nemaš. Efektivno imaš neku ekipu iz kafane sa kojom ločeš petkom uveče. Sve u životu doživljavaš kao neko takmičenje. Nikada se nisi opustio. Žena te je ostavila i odvela decu baš zato što si u svakoj raspravi i diskusiji prosto MORAO da ti budeš u pravu, da tvoja bude poslednja i da im pokažeš da ti znaš najbolje. Zato su i otišli, jer ti je pobeda bila bitnija od toga da neko ko je pored tebe bude srećan. Dobra je šansa da si vojno lice.
Ajde se ti, sine, vrati lepo na video igre, da te gaze besne pretpubertetlije. Za bolje nisi.

Starci – Ti si jedan od onih hodajućih oksimorona. Oduvek si mrzeo epsku fantastiku i smatrao je kao inferiornog, retardiranog mlađeg brata naučne fantastike (što ona i jeste, realno) koji u ćošku glaba lepkom poškropljenu pesnicu i opisuje scene hasa i jebačine, dok naučna fantastika kroz alegoriju napada trenutne probleme u društvu i opisuje scene hasa i jebačine.
Problem je nastao kada si shvatio da vrlo furiozno masturbiraš na elfove, još otkako si pročitao Hobita gde su bili dočarani kao mistična, besmrtna bića istovremeno beskrajno zrela i puna detinje vedrine i želje za sprdnjom. Želeo si da neko ubaci elfove (koje kao svaki krindži retard koji je počeo sa tolkinom nazivaš vilovnjacima) u naučnu fantastiku, jer ti je bilo mrsko da čitaš epsku samo zbog njih. Neko ti je onda rekao “Brate eldari u četres ka” na šta si ga ti belo pogledao i izgovorio jedno vrlo rečito “A?”.
S obzirom na to da su u pitanju bile rane do srednje dvehiljadite, informisanje o dotičnima je zahtevalo daleko više rada nego što bi sada jer nije sve bilo na dohvat ruke i lako dostupno, naročito ako nisi znao gde da tražiš, a nisi. Problem je bio što bi traženje informacija o eldarima neumitno dovelo do interakcije sa igračima Macole Obračuna Milenijuma Četrdeset i Prvog. A to, potpuno opravdano, nisi želeo, jer su tadašnji igrači bili dno dna dnoova, ljudski kal, stranputica evolucije i smrdljivi gmazovi, uz naravno par izuzetaka. Jebena generacija Iks i kasni bumeri. Najgori ljudi majke mi. Polako si, vremenom, sakupio informacije, PDF-ove, spiskove, pravila i…ništa ti nije bilo jasno. Ali, odlučio si se na taj, sudbonosni korak, i od Odlivera naručio svoje prve modele. Stigli su, metalni, puni sitnih rupica i jedva prepoznatljivi. Ofarbao si ih temperama, jer nisi za bolje znao i bio srećan. Još srećniji si bio kada si shvatio da su Eldari monstruozno jaki na vrhu stola i, tvojom srećom, takvi su ostali i do dana današnjeg.
Kao standardnog uživaoca elfova, krasi te krajnja arogancija i plemićka osionost, ničim zaslužena, naravno. Čvrsto veruješ da si bolji od drugih, naročito od igrača votanaca jer, fuj patuljci.
Svoje slobodno vreme si podelio između drkanja kurca na samoga sebe jer eto igraš zajebanu armiju koja je uvek bila visoko kotirana i cmizdrenja što te Radionica Igara zapostavlja i ne daje ti nove modele, za neke jedinice i decenijama. Štono bi se reklo, klasični igrač Staraca.
Ljudi vole da igraju sa tobom jer umeš da igraš, veliki si znalac pravila i rado deliš svoje znanje sa drugima. Sa druge strane ljudi ne vole da igraju sa tobom jer ih gaziš nemilice, ne praštaš greške i slabo ko je ikada uspeo da te dobije jer uvek igraš stoprocentno ozbiljno.
Na turnirima si redovan, i očekivano, uvek se kotiraš u prva tri mesta. U klubu si poznat kao “Onaj šiljouhi peder” i “E de si brate nisam te video”.

Mračni Starci – Ti si ovaj odozgo, samo gotičar. Okej, ima tu malo granularnosti, ali generalno to je to. Za razliku od svoje Rush kompleksne varijacije, ti si odrastao imajući dve stvari na koje si bacao svoj Nadžak Opasnosti, elfove i BDSM. Problem je u tome što za razliku od ljudi koji se upuštaju u BDSM ti si bio u fazonu “Ja volim da izazivam patnju”. I to ne u smislu da to bude neki momenat gde vam je oboma lepo nego brate voliš da samo tebi bude lepo. A tebi je lepo kada drugima nije.
Takav si i u privatnom životu. Pored toga što se sa 35 i dalje oblačiš kao gotičar, i što ti se bore na licu veoma jasno ocrtavaju kroz puder (da, puder), takođe si i dalje na mentalnom nivou naloženog tinejdžera koji je otkrio da ako se obuče i našminka kao Vrana i ode u Vrtoglavicu, kući će povesti neku bednicu niskog samopouzdanja koja tamo ode da se uvija oko šipke dok je svi tiho mole da prestane jer ne žele da to gledaju. I onda ćeš je kod kuće zlostavljati taman dovoljno da pristane da se vidite još nekoliko puta. Meta su ti isključivo klinke (mada berba je sve oskudnija jer zumerke mnogo teže padaju na izlizane fore i Kubrik pogled od milenijalki) i ocvale milenijalke koje i dalje tripuju da im je 20, tako se oblače i ponašaju pa onda odu sa tobom kući iz očajničke potrebe da ostanu mlade i relevantne.
Stan ti je ćumez koji si nasledio od babe, te barem ne moraš da plaćaš rentu, što te prostodušnim osobama, na žalost, čini poželjnijim od mnogih drugih likova tvojih godina. Soba za farbanje je bivša dedina tamna soba gde je razvijao fotografiju, i u ćošku ti i dalje sede nekoliko kutija nerazvrstanih fotografija. Najpametnije bi bilo da ih i ne gledaš, većina su goli portreti tvoje babe.
Imaš oko šest hiljada poena mračnih staraca. Solidno ofarbanih, baze kvalitetne. Igraš kompetentno, jer, kao što rekosmo, želiš da ljudi pate. Uglavnom igraš protiv nubara i novijih ljudi kojima se još uvek nisi skurčio svojim fazonima gde ne đidaš baš ali si konstantno na granici da to radiš. Trudiš se da svaku grešku protivnika kazniš na najsuroviji mogući način. Termini ‘ferplej’ i ‘sportski duh’ tebi ne znače ništa pod milim bogom. Pravila ne kršiš samo jer se brineš da će da te ulove ali ih zato kriviš u neprepoznatljive oblike. Pola korekcija i klarifikacija u svakoj ploči podataka koju radionica igara izbaci su tvojom krivicom.
Ako nisi ovaj odozgo, onda si jedno od onih ‘aesthetic’ govana koje isključivo zanima površna definicija, estetski ugođaj nečega i na koji način to može da utiče na moderni zajtgajst (nemaš pojma šta je zajtgajst). A te tri stvari su isključivo ono što te zanima. U klub dolaziš obučen u markiranu odeću sa barem dve limenke nekog jako skupog kraft piva. Vejpuješ neprestano dok si unutra a napolju pušiš duvan na najmanju lulicu na svetu, koju pališ isključivo šibicama, utreniranim pokretom za koji si uveren da je kul i estetski. Zamišljeno izduvavaš dim stojeći u tzv. Kapetan Morgan pozi (čitaj: jedna noga na nečemu uzdignutom, lakat na kolenu zagledan u daljinu) i ložiš se da si uber kul i estetski. Devojka ti je isti takav idiot poput tebe, samo je još posaftala onaj celokupan ‘girlboss’ nonsens i tripuje da je zajebana šefica i gospodarica dok je ljudi gledaju kao loš vic i podsmevaju joj se iza leđa. Baš ste skladan par u stvari. Vraćajte gotičara, radije bih sa njim igrao.

Lige Votanske – Uvek te je jebalo to što si prcvoljak. Jebiga, šta ćeš kad ti je keva metar i šumska jagoda a ćale metar i žilet. Uvek si bio najniži lik u društvu i kao takav zaobilažen od strane devojaka koje su se lepile za tvoje visoke drugare kao muva za govno. Ovo je od tebe, još od puberteta, načinilo u ogorčenu, zavidnu, mizoginu olupinu od čoveka koja mrzi ljude više od sebe jer ti uzimaju ono što ti po pravu pripada i mrzi žene jer su površne kurve koje samo visinu gledaju. Bar da imaš ličnost i harizmu, shvatio bi da te izbegavaju jer si sranje.
Ajde što si nizak, nego si brate i žgoljav. Jednom si u vezi bio sa košarkašicom Partizana, i ona je mogla komotno da te nosi u naručju kao da si igračka. Topuješ na šezdeset kila i to kada si u ozbiljnom treningu. Jer jebiga, kao i svaki nizak lik kojeg tuku kompleksi, živiš u teretani. Na tvoju veliku žalost tebi ni balking ne pomaže. Bukvalno što si jači to si manji jer ti se mišići smanjuju i postaju zategnutiji što više vežbaš. U postapokalipsi bi bio vrlo ekonomičan jer bi zahtevao manje hrane da budeš u top formi, pa bi ti žene možda bile naklonjenije, naročito ako bi imao neki nadimak tipa “Golemi Mića”. Ovako, jebiga.
Ogorčen si do krajnjih granica i prgav kao mešanac čivave i pekinezera. Svaki komentar akonto visine, čak i kada nije upućen tebi, tumačiš na najgori mogući način i potpuno lično. Odmah krećeš u kontraofanzivu vređanja, prozivanja i pretnji. Neretko ulećeš u tuče, koje gubiš jer iako jak, i dalje prosto nemaš dohvat. Do podneva mrziš sebe, od podneva sve druge.Tačno u podne mrziš Paju Patka. Ni sam ne znaš tačno zašto.
Kao i svakog drugog niskog lika, negde oko šesnaeste godine tvog bivstvovanja na kugli zemaljskoj desio se ključan, odlučujuć trenutak. Pred tobom su se našla dva puta. 
Niz jedan, na horizontu, smeškao si se sebi lično, obučen u suknju, čarape sa halterima, krop top i papuče, sa mačijim ušima na glavi dok te peguje rodno neodređena debela nakaza zelene kose i farbanim dlakama ispod pazuha. 
Drugi put ti je pokazao nešto od čega ti je zaigralo srce. Bio je to mali, krupan lik, od glave do pete zakopan u teški oklop, sa ogromnom sekirom u rukama. Imao je bradu do pojasa u koju su bili upleteni razni ukrasi. Za pojas mu je bila zakačena krigla za pivo. Iz nekog razloga, iza njega je svirao bend Wind Rose iako još nije bio oformljen. Tog dana, postao si patuljak.
E sad jebiga, kao ogorčeni kreten, ti praktično nisi imao ličnost te si jako brzo rekonfigurisao sve što si imao u patuljstvo. Generalno, ljudi koji otkriju da su patuljci to otkriju postepeno kada shvate da im se ličnost, dela, interesovanja i uopštena filozofija života poklapa sa patuljačkom. Ne i ti. Ti si to uradio na najkrinži stereotipičan moguć način. Krenuo si da svuda sa sobom nosiš drvenu kriglu za pivo koju si papreno platio nekim novosađanima, da oblačiš kiltove, jer PATULJCI SU ŠKOTI (Jebi se Blizzarde), puštaš dugu bradu (koju srećom imaš) i da na svakoj žurci ikada smaraš koga god da pušta muziku da pusti ono “Diggy Diggy Hole”. Nebitno da li je žurka rejv, pena parti ili veče kamerne muzike.
Ljudi se ranije nisu preterano družili sa tobom jer si bio toksično, kiselo govedo koje nije imalo lepu reč da kaže za bilo koga.
Sada se ne druže sa tobom jer si kreten koji larpuje patuljka bez prestanka. A nije larper.
FRP naravno igraš, i, pogodili ste, igraš patuljke. Isključivo patuljke. Samo patuljke i ništa drugo. Patuljci su najbolji, najsuperiorniji, najmoćniji, najmudriji MEDOVINA BRE MAGIČNA NE NOSIM JA SVETU VODICU!
Kada vodiš, onda su patuljci uvek najbolji i najjači i oni vode zaplet a igrači su praktično sporedni likovi. Ako neko napravi patuljka bude žestoko favorizovan.
Igraš Warhammer Fantasy, AoS, LotR i od skora Kladivo Konfrontacije Četrdeset Hiljada. Naravno u svim igrama igraš patuljke. Kad god izgubiš meč, prirodno, padaš u vatru jer KAKO PATULJCI DA IZGUBE OD OVIH INFERIORNIH BIĆA.
Jedan si od onih krindži retarda koji su krivi što su se četres ka forumi ugasili jer su iznova i iznova pravili nove profile i tražili da vrate skvatove. Iako se nisi bio rodio kada su skvatovi bili pa…skvatovani, i dalje si dramio i cmizdrio svuda i svakome ko je bio voljan da sluša (često i kada nije, prim. prev.) o velikoj nepravdi i kako skvatovi zaslužuju bolje od toga da nestanu.
Lige Votanske si otkrio kada i svi ostali, prvoga aprila 2022 godine i usplahireno si čekao da kažu APRILILILI ali se to nije desilo. Onda, naravno kao svaki drugi oholi retard koji je celog života proveo ogorčen i nezadovoljan sobom krenuo si da cmizdriš kako ti se votanci ne dopadaju i kako im je estetika sranje. A onda, jer nisi mogao da odoliš, kupio si vojsku i posle par odigranih mečeva, blagosloveno, jebeno začepio gubicu, na opšte olakšanje svih koji imaju kontakta sa tobom.
Loš si igrač i mečeve dobijaš isključivo protiv ljudi baš baš lošijih od tebe. Redovno se prijavljuješ na turnire i do sada nisi dobio nijedan meč.
Kvariš ugled niskih likova svuda. Crkni.

Oni od Smrta – Ti si se rodio sa 60 godina. Bukvalno kada su te ugledali, babica je rekla “majko mila ovo je najružnije dete koje sam ikada videla”. Tvoja majka je oćutala jer se složila sa njom.
Uvek si imao tu neku energiju stare osobe. Nisi voleo buku, velike grupe ljudi, razgovor o “nebitnim temama”, rođendane, mlade ljude.
U školi su te zvari Starac Milija. U srednjoj je to avanzovalo na HILJADU LIJETA. Ljudi su te zvali na žurke, ali si uglavnom odbijao ili sedeo u ćošku i nadrkano pričao o stvarima koje nijednom detetu do 18 ne bi trebalo da budu interesantne. Jednom si se lepo proveo ali to je bilo kada ti je neko podmetnuo alkohol pa si skinuo majicu i igrao po stolu dok su te gađali grisinama. To ti je ujedno i najlepsi trenutak u životu i najveća sramota.
Na faksu svi su te predlagali za studenta prodekana, a ono, to te uopšte nije zanimalo, ti si bre došao da se OBRAZUJEŠ, ne da se bakćeš frivolnostima kao što je neko isprazno političarenje nebitnih ljudi. Divio si se profesorima i na njih gledao kao na bogove, a tako generalno gledaš i na svaku osobu koja ima autoritet.
Generalno si svoj život sredio baš onako, starački. Dvaput dnevno ideš u šetnju, radiš punih osam sati i daješ svoj maksimum, čitaš barem četiri knjige mesečno, nebitno o čemu, bitno da su KNJIGE. Juriš popuste i nije ti teško da se pola sata klatiš prevozom da bi kupio krastavčiće u Amanu jer su 20% na sniženju. Nedavno si počeo da rešavaš ukrštenice i sudoku svakog dana. Barem jednom nedeljno ideš na kalemegdan i igraš šaha sa penzionerima. Mada dosadilo ti je to, jer, pod jedan, penzioneri su, pod dva, loše igraju šaha.
Ironično, na 10 godina velike mature, shvatio si da izgledaš mlađe od svih prisutnih.
Zadivljujuće, u braku si, i to sa ženom koja je potpuni opozit tebi. Puna je života, mladosti i energije. Nekako ste se savršeno uklopili. Na svadbi si se, po drugi put u životu, napio i ovog puta skinuo se u gaće (Bele, štirkane, prvi maj Pirot) i igrao po stolu. To ti je drugi najlepši trenutak u životu, i druga najveća sramota.
Što se Pijuka Neverice tiče, otkrio si ga, verovali ili ne, čitajući knjigu. Jednog dana si ugledao da tvoj kolega čita knjigu na čijoj naslovnoj strani se dva robota mrko gledaju, i pitao ga šta to čita (knjige, nije bitno kakave, da se podsetimo). Dao ti je kratki sinopsis radnje i sama činjenica da se radnja svodi na “dva penzionera se gađaju stvarima preko plota” je u tebi probudila uzbuđenje. Pozajmio si knjigu od kolege čim je on završio i pročitao je za jedno popodne.
Onda si otkrio da ovaj hobi ima stotine knjiga. Onda da ima figurice i da možeš da se igraš šaha sa ljudima koji nisu penzioneri. Naravno da si se odlučio na armiju nadrkanih penzionera sa gomilama bezumnih sluga.
Igraš dobro, efikasno, planiraš nekoliko poteza unapred. Jako te je teško pobediti. Turniri te ne zanimaju jer nemaš kome šta da dokazuješ, ali ako ti ljudi baš traže, odigraš pokoji. Šah si skroz napustio kao hobi, samo vorhemer.
Pojavila ti se prva seda sa 40. Šta reći.

Tiranidi – Nikad nisi voleo ljude, ali se to nije zadržavalo na osećaju netrpeljivosti, nego je baš brzo izraslo u agresivnu mizantropiju. Misliš da su ljudi greška, da ovaj svet može samo da bude bolji bez njih u njemu, I jedva čekaš da priroda proizvede neki super virus koji će da nemilosrdno potamani čovečanstvo i “da šansu nekoj drugoj vrsti”. 
Uživaš u filmovima kao što je “The happening”, i svim mogućim vanzemaljskim invazijama. Trenutni omiljeni ti je “Tomorrow war” zbog dizajna vanzemaljaca. Mrziš to kada ljudi na neku glupost i “Nesalomivi ljudski duh” pobede tehnološki i brojčano daleko naprednija bića. 
Poslovi koje radiš su uvek neki gde je interakcija sa ljudima svedena na minimum tipa noćni čuvar ili šumar. Niko ne zna kako imaš para za figurice. Niko te ne pita. 
Porodicu nemaš, a ni prijatelje. Nikada nisi mogao da ostvariš ljudsku konekciju sa nekim i ma koliko mrzeo ljude, to te tišti, jer si i pored svega, društveno biće. 
Poslednje pribežište ti je Ćuskija Usplahirenosti komjuniti jer su, često protiv svoje volje, obligatorno tu za tebe. 
Tiranide si odabrao onolikom brzinom koliko brzo neko može da izgovori “Ekstragalaktička pretnja koja preti da će konzumirati sav život u galaksiji”.  Oduševili su te kao koncept, a i kao dizajn armije. Tačno su ono što želiš. Vanzemaljska čudovišta genetski dizajnirana da izazovu strah kod živih bića, da ih pobiju sve i očiste galaksiju od ljudske prljavštine. 
Iako igraš Tiranide relativno od skora, uspeo si da nabaviš razne prastare figurice, neke starije od tebe, da ih sastaviš, ofarbaš i, sa ponosom, izložiš u klubu. 
Farbaš solidno, prilagodio si svoju veštinu njima. Što se igre tiče, uglavnom si dobar igrač, ali imaš psihološki problem. Kada god igraš protiv igrača ljudskih frakcija, ako nije očigledno da ćeš pobediti u potezu 2, kreneš da gubiš kobcentraciju i žestiš se, jer “kako se prljava gamad usuđuje da se protivi sudbini?” 
Zbog tih žešćenja, nisi preterano omiljen u klubu, ljudi igraju sa tobom kada nema nikog drugog. 
Ako si devojka, misliš da su tiranidi slatke duše koje su samo gladne. Omnomnom. 

Kultovi Kradljivaca Gena – Ti si brate Ivica Dačić. Mislim, nisi, ali brate da Ivica Dačić igra Mlat Vojevanja Ćetrdeset Tisuća, igrao bi ovu armiju. Iskren da budem, dobrih mesec dana sam se LOMIO da li da opis ovog igrača ostavim samo na toj, jednoj, prvoj rečenici, ali nekako, imao sam još da kažem, a i realno, ne valja ako ne upropastim kvalitetnu foru.
Ti si ono dete što je moralo da podmićuje druge na igralištu da bi se igrali sa tobom jer si čak i tada, sa mlađanih tri-četiri bio ljigavo, snishodljivo ljudsko smeće koje je instinktivno znalo kako da pliva niz maticu i ne talasa osim ako nije apsolutno sigurno da ima podršku većine.
Imao si bogate roditelje i odrastao si u njihovoj senci, uvek čvrsto uveren da treba da dobiješ sve što ti sleduje. Problem je naravno da je ono što ti sleduje nije bilo ono što si ti želeo. Tako da si pored toga što si bio ljigavac, bio ogorčen i razočaran životom.
Sad, neko drugi bi, kao takav, postao mizantrop, incel i slična sranja i potrudio se da se na svaki način ogadi restu čovečanstva. Ne i ti. Ti si te momente gde su te ljudi odbacivali jer nisi imao svoje ja, bio ljigav, koristoljubiv i neko na koga niko ni u ludilu ne može da se osloni shvatio kao lekcije. Lekcije kako da budeš kvalitetniji manipulator i koristoljubivi skot. I uspeo si.
Uspeo si toliko dobro, da većina ljude koji te prozru (i naravno prezru) krene da spušta i vređa i govori im kako nisu normalni i kako si ti super tip i da nikome nikada nisi učinio nažao. Ovo je istina. Stvarno nisi. Ali ne zato što si dobra osoba kojoj bi tako nešto bilo užasavajuća pomisao nego zato što u tome nema nikakve koristi. A ladno bi pogledao na drugu stranu da neko ispred tebe umire a ti iz toga ne možeš da izvučeš nikakvu korist. Osim ako nema publike naravno mada to onda znači da imaš korist.
Celokupna tvoja egzistencija je vešto iskalkulisana tako da uvek, ali uvek, plivaš u pravcu većine ali tako da izgleda kao da si na ivici da se prikloniš onim drugima, u slučaju da oni, nekako, postanu većina.
Život si, naravno, takođe posvetio i tome da iznađeš individue slične sebi, koje vešto potkupiš i okreneš na to da rade za tebe, ponekad i nesvesno, i tako širiš svoj uticaj. Ovo naravno dodatno otežava stvari ljudima koji su te prozreli i koji pokušavaju da ostalima ukažu na to koliko si, gnusno, ljigavo govno, jer će uvek da skoči neki tvoj pristalica da te vatreno brani od “ničim zasluženih, drskih napada na jedan od stubova zajednice”.
Naravno da si odabrao kradljivce farmerki kao svoju frakciju jer, bivajući inteligentnim, takođe si svestan ironije i koliko je zabavno kada blatantno mašeš crvenom zastavicom ispred daltonista.
Ironija, užasavajuće tužna, koje ni sam nisi svestan, je ta da nisi toliko ljigav i koristoljubiv bio bi neverovatan vođa i neko za koga bi se ljudi ponosili da poznaju.
Odličan si igrač, naročito tvoje frakcije čija se strategija bazira na onome u čemu si najbolji a to je subverzija i napad iz nepoznatog pravca, ali, vrlo sposobno i kalkulisano biraš sa kim kako i na kom nivou ćeš da igraš. Niko nikada nije video tebe u punoj snazi, čak i na turnirima. I nikada neće.
Imaš zaliske, obrij glavu.

Specijal: Kakvo si govno zavisno od Warhammer 40.000 armije koju igraš (Haos)

Haos generalno – Samo mala preambula: Haos je krindž i svi koji ga igraju su krindž zbog tog imbecilnog, tinejdžerskog glorifikovanja buntovništva i iskakanja iz kutije kao nečega kul dok glat ignorišu zlo, užase i zločine protov čovečnosti, razuma i smisla. Izdvajam ovde ljude koji prosto žele Fulgrimov kurac, ali dobro oni su druga kategorija bolesti.
E sad, haos je jedna jako interesantna grupacija. Predvođena od strane četiri boga haosa (malo “b” jer niko nije ki rišćanski bogo) koji su aspekti rata, entropije, promene i <CENSORED>. Oni, filozofski gledano, predstavljaju amalgamaciju svih emocija, misli, snova i nadanja svih rasa koje imaju dušu i samim tim efekta na dimenziju odakle ti bogovi potiču. A kako su većina bića u četrdeset hiljada univerzumu užasna govna (samo u 40k? prim. prev.), dotični “bogovi” su samim tim egzemplari najgorih karakteristika sopstvenih portfolija, iako tu ima i nekih pozitivnih karakteristika, koje generalno bivaju ignorisane kako od strane pratioca dotičnih bogova, tako i od strane ljubitelja ovih frakcija.
I da ne zbunim ljude. Haos je zlo. Čisto, užasno, maliciozno zlo. Svi koji mu služe ili ga obožavaju su takođe zlo. Čisto, užasno, maliciozno zlo. Svi koji igraju armije koje služe haosu su na neki način sjebani s mozgom (samo oni? prim. prev.) pa biraju dolepomenutu gospodu. Svi koji smatraju da armije koje služe haosu imaju pravo ili su neshvaćeni su za posmatranje, košulju ili odstrel. Ljudi koji IRL voršipuju haos su samo za odstrel. Molim vas nemojte da tetovirate zvezdu haosa na obraz, molim vas. Nije kul. Nikako i nikada nije kul. Molim vas.

Crna Legija – Ti si teško, đidaško (Đidanje: Kršenje pravila tokom boćanja, to jest igranja klikera, prim. prev.) đubre od čoveka. Niko te ne voli. Ni rođena majka.
Odrastao si razmažen i tetošen od strane šire porodice te si, samim tim, razvio ničim zaslužen kompleks superiornosti i žestok entitlement. Smatraš da se pravila ne odnose na tebe, i kršiš ih kad god za to dobiješ priliku.
U privatnom životu to se manifestuje time što svuda kasniš, ljude tretiraš kao poslugu i fini si isključivo prema onima od kojih imaš korist. Kad god možeš da ih zajebeš, makar ćar bio minimalan, zajebaćeš ih, jer smatraš da su se sami namestili što ti veruju. A ako pokažu da ti ne veruju uvrediš se smrtno jer kako se usuđuju, i onda gledaš da im se usereš u život što suptilnije ali efektivnije. Okrećeš njihove prijatelje protiv njih, širiš glasine online sa anonimnih profila i generalno radiš sve što možeš da im život bude što teži i lošiji. Celokupna porodica te se odavno odrekla, osim ono par nesrećnih idiota koji ne znaju izjavu “krv nije voda” u svojoj celini, te smatraju da je tolerisanje tvojeg krajnjeg šupaštva nekako obligatorno.
Profesionalno si relativno uspešan, jer iako opako ljudsko smeće, nisi glup, i umeš da obuzdaš svoje porive ako će ti doneti nekakav profit ili poboljšati status i generalno kvalitet života. A status je, realno sve što te zanima. Naravno, ukoliko neko prestane da ti bude koristan, prvom prilikom ćeš ih zajebati, ali pošto si perfidno ljudsko smeće, zajebaćeš ih na takav način, i u takvo vreme da će to da se na njihov celokupan život odraziti na najnegativniji mogući način.
Što se igranja warhammera tiče, kao prvo i, najgore, pasionirani si gonič mete, što te automatski stavlja u kategoriju najgorih ljudi na svetu. Neretko prodaješ cele armije od 3 i više hiljada poena koje si godinama skupljao jer im meta trenutno nije naklonjena, samo da bi kupio već korišćenu armiju koja je trenutno u vrhu po procentima pobeda. Ništa ti nije sveto. Sve što te zanima je kako da pobediš. A kada se nameriš na boljega od sebe, krećeš da savijaš i kršiš sva pravila za koja si siguran da ovaj lik ne može da provali da kršiš. Redovno učestvuješ po turnirima gde svi do poslednjeg znaju da đidaš, al pošto niko ne može to da dokaže jer nisi mutav i prestaneš čim shvatiš da neko pazi na to šta radiš, i dalje te puštaju da učestvuješ na istima.
Problem je naravno što ti tvoja govnjivost ne dozvoljava da budeš ljudsko biće, te se tako ponašaš i prema početnicima, koje urnišeš u svakom meču koji igraju sa tobom, kriviš i lomiš pravila, što ovi, sa gorčinom, skapiraju kada ih malo bolje nauče i sete se šta si im radio. Nesumnjivo si kumovao tome da gomila ljudi koja bi možda učestvovala u ovom lepom hobiju od njega odustane, jer si bio govno prema njima.
Ironija je, naravno da si više nego solidan igrač i da bi komotno drao sve te ljude i bez da đidaš, ali onda ne bi dobijao onu automehaničarsku orgazam erekciju kada nekoga prejebeš bez ikakvog razloga.
Govno jedno. Crkni.

Tisuću Sinova – Ti si, onako, žešća trolina. Ništa ti ne ubrza puls tako kao kada vidiš suzu jeda na licu osobe koju si odabrao da podjebavaš ovog puta. Nekada davno, još u doba foruma, uspeo si da razbesniš lika sa kojim si se raspravljao oko nečega toliko da te je lik napsovao, zapretio ti da će te naći i ubiti te. Lik je, naravno, popio ban, a ti si prošao nekažnjeno. To je bio momenat kada si doživo svoju prvu erekciju i od tada juriš taj pik postojanja trpajući ljude na sve gore i šupačkije načine. Taj pik nikada dostići ponovo nećeš, ali to te naravno ne sprečava da pokušavaš bez prestanka.
Kao i lik koji pika bele ožiljke ložiš se da si gospodar dobrog rousta, ali nisi, ni blizu. Štaviše ti si samo gospodar malicioznog podjebavanja. Imaš istančan dar da nađeš dugmiće i nesigurnosti kod drugih ljudi i onda ih nemilice napadaš dok to ne rezultuje ili batinama ili time da osoba počne da te izbegava, blokira te svuda i pređe ulicu kada te vidi. To naravno smatraš njihovom krivicom i slabošću jer ti si se samo sprdao a oni imaju pretanku kožu pa nisu mogli da podnesu.
Vrhunski si kalimero i nikada ne prihvataš krivicu za bilo koje sranje kojeg si apsolutno samo ti i niko drugi uzročnik. A sranja koja praviš nikada nisu sitna. Ne ne, uvek su monumentalna, sveobuhvatna i žestoka. Ali nikad ti nisi kriv. Uvek je kriv onaj ko najebe. Uglavnom jer se našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu a ti si bio prisutan i zasrao. Najužasnija stvar tu je što ti uglavnom pođe za rukom da krivicu svališ na drugoga. I onda taj drugi najebe, obično žestoko za nešto za šta si ti kriv.
Jednom nisi uspeo da krivicu svališ na nekoga, bio si kažnjen po zasluzi i nikada nećeš preboleti taj momenat u svom životu. Mrziš osobu koju nisi uspeo da okriviš. Mrziš ceo svet jer te je, sasvim zasluženo, kaznio za zlodelo koje si počinio. Bacao si stvari po tvom stanu na Mirijevu i besno plakao. Krivio si svakoga drugog za to što si morao da preuzmeš odgovornost za svoje postupke uključujući i mačku koja te je zbunjeno gledala kroz sve to. Kazna, iako adekvatna nije bila ni izbliza dovoljna da dovoljno propatiš za svu patnju koju si diljem svog života priredio drugima.
Što se igranja ratnog čekića tiče, naravno da si se za odlučio za armiju koja može da, na najgore načine, podjebava protivnika useravajući mu se u sve, od pomeranja do bacanja kockica. Kada si iščitao pravila za svoju vojsku za desetu ediciju licem ti se raširio širok, zao osmeh, jer si shvatio šta će sada da se desi. I dešava se. Svaki meč igraš hiper kompetitivno i bez milosti. Većina ljudi, od frustracije, predaje meć već u trećem potezu. Neki i u drugom. Niko više neće da igra sa tobom tako da si pritekao svom poslednjem utočištu, turnirima. Na žalost, tu te puštaju. Mada svi se žale na tebe i postoji dobra šansa da će i tu da ti zabrane dolazak. Baš si govno.

Konzumenti Svetova – Reći da imaš problema sa besom je opak anderstejtment. Najmanja sitnica te na keca izvodi iz takta, a reakcije su ti izuzetno eksplozivne. Urlaš, pretiš, psuješ, zamahuješ pesnicom, bečiš oči, iskoči ti vena na čelu. Činjenica da si poživeo preko četvrt veka je skoro, pa, čudo. Iznenađujuće da ti srce do sada nije eksplodiralo. Piješ lekove za pritisak i neke spuštače. Spuštači ne rade, osim što ti se od njih večno spava, ali to samo pospešuje tvoje izlive besa jer si najnadrkaniji kada si pospan. 
Ideš na terapiju godinama i promenio si desetak terapeuta. Sa trojicom si se pobio. Četvoro te je isteralo iz svoje kancelarije kada si im pripretio smrću. Ostali su te samo ljubazno poslali dalje uz preporuku. Terapija ti nikako nije pomogla. Čak je i odmogla, jer si rovitiji i teže trpiš gluposti pošto si naučio kako da ih budeš akutno svestan ali ne i kako da regulišeš svoju reakciju na iste.
Ulazio si u gomilu konflikata jer si fiziološki nesposoban da tolerišeš nonsens bilo kakve vrste. Pobio si se sa kasirima, magacionerima, prodavcima, peračima ulica, đubretarima, šefovima, bankarima, vozačima gradskog prevoza, trafikantima, decom. Slomio si i do koske isekao ruku kada si igrao fliper jer ti se loptica zaglavila iz sve snage udarivši o staklo koje pokriva mehanizam. Jedva su ti spasli ruku. Onda si se, tek zaceljen, pobio sa lekarem koji ti je radio kontrolu i skidao konce jer je krenuo da ti jede govna kako ti da žiivš svoj život.
Ne umeš da ne budeš besan. Svima se uvek obraćas nadrkano i odsečno. Nikoga ne tolerišeš ni jedan posto. Svi oko tebe hodaju kao po jajima ali te i to nervira jer šta bre koji kurac oni imaju da se plaše mene alo ti da ti šta se tu grčiš ko da ću da te udarim, šta je misliš da sam nerazuman a jeli HOĆEŠ BATINE TI SAD MALO MAMU TI JEBEM.
I tako.
Jedine dve osobe na celom svetu koje u tebi ne izazivaju bes su toja supruga i tvoja ćerkica. One su ceo tvoj svet, sigurna luka i smiruju te kao najbolji koktel lekova za smirenje i obožavaš ih. Tvoja ćerka je jedini razlog zašto si ponovo krenuo na terapiju.
Što se tiče ratnoga MALJA (NA FILIPE) začudo, veoma si prijatan saigrač, nikada ne planeš ako gubiš, štaviše uživaš u tome kada te neko vešto pobedi jer ti je to ravno umetnosti. Sastavljanje i farbanje figura te smiruje ali si loš u tome pa kad te kritikuju izgori ti licna. 
Nikada ne ideš na turnire jer je kompetitivni ti nešto što niko, pa ni ti sam ne želiš nikada da sretneš.
Bitno je da se trudiš.

Nosioci Reči – Ti si, druže, bugarin. Ako ne nacionalno onda u duši. Kako vidiš srpska leđa, krećeš da se znojiš, iskoči ti vena na čelu, gutaš knedle i ruka se sama namešta u položaj idealan za depozit noža međ plećke osobe koja ni u šta ne sumnja. Mislim od svih leđa dobijaš takve porive, ali od srpskih najviše. A kako živiš u srbiji….pa ishod je lako zaključiti.
Ne postoji osoba sa kojom si imao ikakve interakcije da joj nisi metaforički zabio nož u leđa, pošto si, srećom prevelika kukavica da bi to uradio odistinski. Nije da nisi želeo da to uradiš mnogima.
Nikome ne veruješ, smatraš da su svi tu da bi te zajebali na neki način i onda smatraš da ti njima treba da naplatiš za to tako što ćeš ti njih prvi da zajebeš, jer su zaslužili. Bukvalno kako sretneš osobu gledaš na koji način možeš da ih prevariš i da od njih izvučeš nekakvu korist.
Baviš se sitnim kriminalom, valjaš raznoliku robu, neretko i lake droge. Poznat si policiji, ali sa njima imaš dil da drukaš druge kriminalce pa vešto izbegavaš apsanu i zatvorsku kaznu. Naravno čvrsto si uveren da ti činiš uslugu čovečanstvu jer skidaš kriminalce sa ulica i da si u stvari heroj. Ne, ne šališ se, nimalo.
Svaku ženu sa kojom si ikad bio u vezi si prevario na neki spektakularan i nadasve džukački način. I tu ne pričamo o tome što si jebao sa strane. Mislim jesi. Često i redovno. Nego brate jednoj si uzeo sve pare iz ušteđevine, drugoj kola a treća je zbog tebe izgubila stan. Realno, samo je pitanje vremena kada će neko da ti se pojavi na vratima sa množiteljem sile i okonča te vrlo agresivno.
Roditelji su te se odrekli preko novina, dok je to još bio aktuelan način da se to izvede, i izbrisali te iz nasledstva i svega što ima veze sa njima. Nisi im ostao dužan. Upropastio si očev biznis i namestio majci otkaz iz bolnice u kojoj je radila. Nekako su uspeli da se održe na nogama i da prežive, uglavnom uz pomoć porodice. Realno ako neko ikada bude poslao plaćenog ubicu na tebe, biće to ovih dvoje.
Sasvim logično, veliki si i iskren vernik. Redovno se moliš bogu, ideš u ckrvu i pališ sveće. Smatraš da je hrišćanstvo nešto najbolje ikada i smatraš da ljudi koji u boga ne veruju ili ih sve to ne zanima potpuno i apsolutno zaslužuju da gore u paklu. Ono što bi sigurno iznenadilo ljude je činjenica da si svojevoljno završio bogosloviju i da si tehnički pop iako ti nikada nije palo na pamet da se tim pozivom baviš jer je teško valjati drogu iz crkve a da se sinod ne ugradi za procenat. A ti ne voliš nikome da daješ procenat.
Kao igrač si isti takav kakav si kao osoba. Osim što varaš i đidaš najstrašnije, takođe voliš da pospešuješ konflikte u klubu i polazi ti za rukom generalno jer si manipulativni ološ.
Gazda kluba te je prozreo, kao i većina starijih igrača tako da neretko bivaš teran napolje i biva ti prećeno batinama. Oni redovno upozoravaju novije i mlađe članove o tvom šupaštvu ali im ovi ne veruju dok ne shvate da im iz leđa viri nož na kojem piše “български гръб”.

Čuvari Smrti – Svi znaju kada dolaziš u klub jer kreću da ih peku oči čim mu se približiš na sto metara. Tvoj ulazak u isti je propraćen kašljem, riganjem i suzama kao da je nekome ispod nogu pukla patrona sa suzavcem. Manje izdržljivi, kašljući, beže iz kluba dok oni koji su, kao, navikli, herojski podnose.
Smrdiš. Vonjaš. Zaudaraš. Okidaš. Proizvodiš omorinu. Čemer. Tugu.
Ne izgledaš kao da smrdiš. Izgledaš potpuno čisto i uredno. Kosa ti je podšišana, odeća čista. Lice bledunjavo, sav si nadut i koža izgleda kao da ti visi sa kostiju. Kao da u tvom telu nema grama mišića nego je satkano od nekakve amorfne mase. Od tebe se prosto izvija specifičan, jedak miris koji je svim ljudima osim patolozima odbojan. Kada otvoriš usta, sve prisutne zapahne smrad leša koji je ležao na letnjem suncu nedelju dana.
Ljudi se čude kako te ne obleću muve.
Nikada nisi bolestan, i niko se ne seća da je ikada čuo da si se požalio na bolest ili čak samo na prehladu ili temperaturu. Ali nekako, kad god svratiš u klub, gomila, tada prisutnih, ljudi padne u postelju ubrzo potom. 
Čudak si, u onom smislu da tvoji misaoni tokovi funkcionišu drugačije nego misaoni tokovi drugih ljudi. Kada govoriš, govoriš usporeno i zastajkujući na čudnim mestima u rečenici, skoro kao da si nešto što se maskiralo kao ljudsko biće pa sad pokušava da se nevešto uklopi u okolinu.
Ukusi su ti, generalno, jako morbidni. Kronenberg ti je bog otac boga otaca za sve. Obožavaš body horror i generalno gadne, gnusne, sluzave i puzave stvari. Naravno da si po profesiji skatolog, i stručno si higijeničar. Kada te neko pita, rado pričaš o tome ali brzo promene temu i posle izbegavaju da te pitaju jer zalaziš u nepotrebne, groteskne detalje. Uvek si spreman da, temeljno, opišeš kako treba brisati dupe. Sa sobom uvek imaš WC papir demonstracije radi.
Iz hobija se pored ratnoga čekića (MALJA) baviš entimologijom, jer naravno da se baviš entimologijom. Svako ko je ikada došao kod tebe u posetu je posle satima pokušavao da se otarasi osećaja da hiljade insekata pužu njihovom kožom, pošto bi bacili samo jedan pogled na tvoju kolekciju.
Omiljene životinje su ti, naravno, pacovi, i imaš jednog za ljubimca. Nekoliko puta si ga i doneo u klub jer je savršeno istreniran i stoji ti na ramenu (duša krznena, druželjubiva), ali su te zamolili da ga više ne donosiš.
Igraš, naravno, čuvare smrti, jer ti kao pojavi, osobi, i spiritualno, savršeno odgovaraju na svaki način. Dobar si igrač, i da ne smrdiš toliko jezivo, mnogi bi rado igrali sa tobom, jer iako čudan i nekako horizontalno mentalno pomeren, nisi neprijatno društvo i niko od tebe ne doživljava neki maliciozan ili negativan vajb.
Jednom su te pitali da li planiraš da istetoviraš simbol Nurgla negde, nasmejao si se i rekao da nema potrebe, da je on već tu. Niko nije imao hrabrosti da te pita za pojašnjenje.

Lordovi Noći – Policija!?! (ne)šalu na stranu, ti si jedno bolesno, poremećeno, sociopatsko govedo koje se čovekom može nazvati isključivo jer mu je biološka klasifikacija homo sapiens sapiens.
Ti si ono oštećeno čudovište koje religizono gleda svaki torture porn film kako izađe. Saw ti je stari a human centipede novi zavet. Nisi čak ni uživalac grotesknog zbog nekog umetničkog ugođaja i jer je drugačije i izaziva drugačije emocije od standardnih. Dok drugi ljudi kada gledaju te filmove osećaju revulziju ili neku izvitoperenu fascinaciju, ti osećaš čistu radost i lepotu. Uživaš u patnji drugih ljudi, bukvalno hrani tvoje crno srce. Kada vidiš da neko plače, osetiš se radosno i živo. Ako si ti uzrok njihove patnje, straha, tuge, užasa, osetiš se još življe.
U privatnom i profesionalnom životu se vodiš Tarkin doktrinom i smatraš da je jedini način da te ljudi poštuju taj da te se plaše. Na našu sreću, većini si samo gadan i odbojan jer, realno, osim mentalno, nisi neka pretnja. Mali si, mršav, izgledaš prosečno, ali imaš neku auru odbojnosti, koja je za razliku od uživaoca Čuvara Smrti energetske a ne hemijske prirode. Ljudi se prosto osećaju neprijatno u tvom prisustvu i trude se da se iz istog uklone što brže. Ti to, pogrešno, smatraš strahom, i to te ispunjava i čini radosnim.
Živiš sam. Nemaš ljubimce. Imaš podrum. Vrata od podruma su zaključana sa četiri industrijska katanca. Dobra je šansa da je pun matorog nameštaja i starih časopisa. Šanse da u njemu čuvaš nečiju glavu u tegli su nula. Nadaš se da prizor četiri katanca u onima koji ih vide izaziva strah i zebnju. Jedino što izaziva je pogrešnu ideju da tu čuvaš nešto vredno. U podrum ti provaljuju barem jednom u šest meseci. Morao si tri puta da menjaš ram od vrata.
Ložiš se da si zajebani, strašni gospodar terora. Pičketina si opaka, i čim neko popreko pogleda u tvom pravcu, bežiš “da se regrupišeš i vratiš u većim brojevima”. Ne vratiš se. Tvoja sposobnost da racionalizuješ sve je prvoklasna. Vešto si se ubedio da je sve što radiš uvek tebi u korist.
Ono što jeste jezivo kod tebe je to što ne osećaš strah, te je realno trenutak kada ti pregori licna ili se prekidač sa “flight” prebaci na “fight” u mozgu opasan pošto je dobra šansa da ćeš tada da napraviš neko opako, letalno sranje. Srećom ljudi te izbegavaju i ne daju ti povoda da licna pregori.
Omiljeni medij ikada od svih ti je American Psycho. Idolizuješ Bejtmena jer eto kao on tako vešto nosi masku u društvu i niko ne zna ko je on u stvari i koliko je bolji i sposobniji i superiorniji i koliko su oni svi odvratni mali mravi koje treba zgaziti. Tako se i ti krećeš u društvu, tripujući da vešto kriješ da si sociopata sa nedovoljnom količinom mirror neurona. Ne kriješ. Svi vide na keca čim ugledaju tvoj mrtav pogled.
Do stava da si superioran svakom živom biću i da ih treba gaziti nekako nisi došao uticajem okoline. Niko te nikada nije nešto posebno zlostavljao, traumirao ili bio neprijatan prema tebi. Prosto si otpad.
Jedine prilike kada dobijaš da zlostavljaš ljude je ono par jadnika kojima vodiš FRP, pošto si stereotipični GM sadista. A i oni su očigledno mazohisti jer se vraćaju da igraju kod tebe iz nedelje u nedelju. Druga je kada igraš warhammer sa nekim. Naravno, vodiš Lordove Noći, iako oni, efektivno nemaju armiju, ali si sve svoje svemirske marince haosa kitbešovao da imaju slepomišije uši na šlemovima. Igraš baš kako oni nalažu u svom lore-u i generalno se trudiš da iznerviraš protivnika što više i da mu igra sa tobom bude što neprijatnija i iritantnija. Praktično niko više ne želi da igra sa tobom, a i na turnirima im se nekako neretko zagubi tvoja prijava.

Careva Deca – Policija?!?!?! Šalu broj dva na stranu, ti si perverznjak, ali ne ono klasičan perverznjak. Ne ne, tvoja perverzija je otišla toliko duboko da je većini ljudi postala apstraktna. Prosto ne mogu da te razumeju. I to tebi godi. Voliš što si nedokučiv običnom čoveku i što kada pričaš o objektima svog interesovanja dobijaš reakcije gađenja, iščuđavanja ili prostog neshvatanja.
Najbolji način da te opišem je da kažem da si japanski Kazanova Ivan Gavrilović Markiz de Sad. Eto, toliko je i meni jasno šta si u stvari.
Ako postoji porok, probao si ga barem jednom. Pušiš, piješ, drogiraš se, jebeš, bivaš jeban, gledaš Marinu Abramović, gledaš Jovanu Jeremić, Grand, Farmu, Parove, Survivor, Umetnički film, Z kategoriju, čitaš režimske novine, čitaš opozicijske novine, igraš šah sa penzionerima na Kališu, plešeš oko šipke u nekom klubu, imaš sigurno bar tri snimljena pornića, i snimio si još dva, imaš onlyfans, imaš stranicu umetničke fotografije, slikaš, vajaš, šiješ, krojiš, praviš kolaće, kuvaš đakonije, seru ti po grudima, pišaju ti u usta, seku te brijačem, čupaju ti nokte, čupaš drugima nokte, gasiš cigarete na njihovoj koži, farbaš se u belo.
Na neki bolesno izvitoperen način ti živiš život toliko punim plućima da dva plućna krila nikako nisu dovoljna za isti, sigurno imaš bar tri, ako ne i više.
Većini ljudi tvoj stil života bi bio neprihvatljiv, al tebi nekako uspeva.
Kada si u društvu uvek si senzualan, taktilan, i odaješ utisak osobe koja je istovremeno tu ali i nije tu, možda je i svuda. Kada razgovaraš sa nekim, ta osoba se oseća kao da je najbitnija osoba na svetu, ali istovremeno se oseća kao najodvratnije govno na svetu i jako brzo postane spremna da bukvalno učini sve da bi dobila lepu reč od tebe.
Jebeš redovno, i nikada, ali nikada ne upražnjavaš vanila seks. Takođe nikada ne dočekuješ zoru u tuđem krevetu. HIljade žena i muškaraca te se sa setom seća i tužno uzdiše jer si im upropastio seks sa drugim ljudima.
Kao takvom, prirodno ti imponuju Careva Deca, kao legija koja stremi savšenstvu u neumerenosti i suvišnom. Nadimak u klubu ti je, naravno, Fulgrim. Smatraš da je netačan jer misliš da je Fulgrim glupa pizda koja je izdala svoju legiju i onda se unakazila postavši ružna zmija.
Na leđima imaš veliku tetovažu Rilanora koji drži virus bombu. Ako te neko pita da mu pokažeš, rado to činiš. A onda ih odvedeš na koncert eksperimentalne muzike i oralno ih zadovoljavaš dok im disonanca i nasumično korišćenje ksilofona od praznih flaša Knjaz Miloša iz osamdesetih muti razum.
Tvoja Spotify lista je najnestvarnije heterogena papazjanija svega i svačega. Ne postoji žanr muzike koji ne slušaš, kao što i ne postoji porok koji ne uživaš uz specifičan žanr muzike.
Igraš dobro, sposobno, ali bitniji su ti sto, raspored jedinica i da igra bude poetski i “istorijski” dobra nego da pobediš. Voliš drske poteze i kada neko pokuša nešto sa malom šansom uspeha.
Jedina tužna činjenica je kod tebe to što si fiziološki i intelektualno nesposoban da uživaš u običnoj pljeskavici sa lukom i limenci koka-kole jer tvoji istančani ukusi prosto ne registruju to kao nešto lepo. Tugica.

Alfa Legija – Jao brate. Jao. Ti si tužni jadnik sa opasnim deluzijama bitnosti. Celog života si u tripu da su tebi, i samo tebi, dostupne neke nedokučive spoznaje i da si ti jedini koji zna neke dublje istine. Ložiš se da si neophodan, instrumentalan i ključan, a istina je da si toliko bolno nebitan da bi tvoju smrt primetili samo ljudi koji bi tvoj leš dopremili do patologa. Naravno ti tu svoju nebitnost nekim magičnom, nestvarnom mentalnom gimnastikom permutuješ u to da ljudi prosto nisu svesni tvog uticaja jer ga vešto kriješ
Ti si veliki vezir. Ti si vladar iz senke. Ti si Makijaveli lično. Lolčina.
Tripuješ da si misteriozan i nedokučiv, a svako ko te sretne te u roku od deset minuta skrozira kroz usta do guzice i onda zaboravi minut pošto nastavi dalje. Ložiš se da imaš hiljadu maski, i da niko, nikada, u stvari nije video tvoje pravo lice, i da vrlo vešto žongliraš utiscima desetina ljudi. Hrani te taj trip misterioznosti.
Na poslu tripuješ da si ti onaj jedan zajebani podrivač sistema iznutra, i da će firma, baš tvojom zaslugom da ili doživi krah, ili neverovatnu, korenu promenu, kada informacije koje baš ti sakupljaš ugledaju svetlost dana. Tvoj menadžer sa još par ljudi urla od smeha dok mu teku suze svaki put kada ti izokola pošalje neki lažni dokument koji je spravljen da bi ti tripovao da ćeš nešto da dokažeš.
Pasionirani si uživalac špijunskog filma, romana, serije, svega gde mudri špijun nadmudri opasne agente druge strane i uspe da se provuče kroz iglene uši i donese dokaze. Ideš po kafanama i bariš žene nagoveštajima da si i ti špijun i da ti je život u svakom trenutku u opasnosti. Na žalost, i na njihovu sramotu, neke su i pale na to.
Jedanput si, potpuno slučajno, rekao nešto što je bilo baš blizu istine u nekoj operaciji, te su te uhapsili i opsežno ispitivali nekoliko sati. Kada su shvatili da si prosto gubitnik koji glumata naokolo, ostavili tu te golog na sred Zemun polja u 2 ujutru. To je ujedno bio i najponosniji momenat tvog života jer su ti se svi snovi obistinili, između ostalog i da te neko, bilo ko, ikada, shvati ozbiljno. To je bio i poslednji put da se to desilo.
U frpu uvek i isključivo igraš Rogue-ove ili njihove ekvivalente u sistemima. I, naravno, igraš ih najstereotipičnije šupački. Kradeš od družine, nameštaš im zvrčke, bodeš u leđa i pogoršavaš svaku situaciju u kojoj se družina nađe. Od ranih dvehiljaditih promenio si preko desetak ekipa jer te jako brzo omrznu i oteraju. Ti naravno smatraš da je to zato što ne mogu da podnesu tvoje kvalitete i sposobnost te moraju da te uklone iz vidika.
U ratnome čekiću si se, ali bez ikakve sumnje, zalepio za Alfa Legiju kao muva za govno. Krenuo si da briješ glavu da bi bio više kao Alfarijus, ali mućak, glava ti izgleda kao sveže proklijao krompir. Molim te kreni da ponovo imaš kosu. Tripuješ da ćeš protivnika dobiti veštim akcijama tajnih poteza. Nikome nikada ne govoriš za šta je tvoja armija sposobna, a kako ne postoje posebna pravila za alfa legiju, primoran si da igraš obične svemirske mornare haosa. Fielduješ isključivo jedinice koje imaju infiltrator i stealth keywordove, a kako ih nema dovoljno za armiju od 2000 poena, primoran si da insistiraš da se igraš u 1000. Svaki put pokušavaš da proguraš neka tvoja kućna pravila koja niko nije spreman da prihvati, jer, između ostalog, zahteva i to da možeš da okreneš neku njegovu jedinicu protiv njega. 
Blago si ogorčen što niko neće da prizna koliko je alfa legija kul i koliko su alfarijus i omegon zajebani likovi i heroji. Naravno da nisu. Alfa legija je krindž. Svi koji drkaju na istu su krindž. Reći “Ja sam Alfarijus” je najveći krindž u istoriji svih krindževa.
Ti si krindž.

Vitezovi Haosa – Ti si razvojno upitan mlađi brat lika koji skuplja imperijalne vitezove. Dok je on zurio u moćne rendžere, ti si sedeo u ćošku i jeo drvofiks. Tvoj villain origin story je vrlo jednostavan. Roditelji su odmah po rođenju skapirali da si glup ko kurac i da od tebe neće biti ništa korisno, te su svu svoju pažnju i resurse usmerili na tvog starijeg brata. 
Ovo se naravno negativno odrazilo po obojicu, samo na različit način. Izrastao si u ogorčeno, zavidno govedo. Mrziš svog brata i sve za šta se zalaže. Uvek si pokušavao da ga sabotiraš na svakom koraku. 
Tvoju mržnju je samo pospešilo to što je praktično sve što si imao tokom detinjstva bilo nešto što je tvoj brat prerastao ili mu više nije trebalo; od odeće do igračaka i školskog pribora.
Zamrzeo si sve što tvoj brat voli kao i celokupnu gik kulturu. Baviš se sportom i u odličnoj si formi. Imaš i porodicu. To te, naravno, čini svojevrsnim pobednikom u tom vašem “takmičenju”, ali ti odbijaš to da priznaš jer, naravno, tvoj brat nije dopuzao na kolenima da uplakano traži oproštaj za zala koja ti je počinio. 
Tvoj brat te voli i uvek mu je drago kad te vidi, a kako je socijalno sakat, celog života ne kapira da ga mrziš. Otkako ima pare, uvek ti kupuje neke sitnice i poklončiće. Čak ti je za jedan rođendan poklonio potpisan dres tvog omiljenog sportiste. Kada je čuo da si pokazao interesovanje za vitezove haosa, smesta ti je kupio nekoliko kutija, set alata, boja i četkica i ponudio se da te nauči. 
Jedini razlog zašto si uopšte u hobiju i zašto skupljaš vitezove haosa je jer su antiteza armiji tvog brata, i možeš da mu zagorčaš život pobeđujući ga i ogadivši mu hobi koji voli.
Na tvoju žalost, vitezovi haosa su smeće, i svi te deru kao mačku kada igraš sa njima. Naročito tvoj brat. Ovo naravno pospešuje tvoj jed i gura te u sve dublje ponore mržnje i želje za osvetom za nepravdu za koju tvoj brat nije nikako kriv. 
Najgora stvar je to što si u međuvremeno iskreno zavoleo hobi i uživaš u igranju, sastavljanju, farbanju i čitanju. Pre bi umro nego sebi to priznao. Što je ironično, jer za razliku od tebe tvoj brat uopšte ne uživa u hobiju i sakuplja ga iz opsesije. 

Demoni Haosa – Ti si jedan od onih ljudi koji bi bili apsolutno krindž i da ne igraju borbeni malj. Ložiš se na ezoteriju, tarot, horoskop, onaj retardirani četvoroslovni tip ličnosti kompas, duhove, demone, veštice, vanzemaljce, zavere i slična sranja.
Tvoju ličnost su formirale serije poput Dosje X i Milenijum, i na svačiju neizmernu žalost, ona nikada nije napredovala dalje od toga. 
Pratiš život i delo Kleopatre, Milana Tarota, Lava Geršmana i svih ostalih šarlatana koji od glupog naroda uzimaju pare na baljezgarije. Duboko si izučio filozofiju iza tarot karata i rad si da svima otvaraš tarot da im čitaš sudbinu.
Poseduješ nekoliko desetina setova tarota, nekih izuzezno skupih, ali kako se polu-profesionalno baviš ezoterijom, to ti u stvari donosi novac jer šišaš ovce na dnevnoj bazi.
Otvaraš tarot, radiš natalne karte, praviš dnevni, nedeljni, mesečni i godišnji horoskop za nekoliko novina i web sajtova.
Sve bi to bilo, blago, OK kada ti u stvari ne bi čvrsto verovao da su sve te, žvaka za seljaka, pseudonaučne idiotarije u stvari istina. Ali jebiga, ti čvrsto veruješ da jesu.
Školu imaš jer su te terali da je završiš. Fakultet nemaš. Otkako si počeo da dovoljno zarađuješ ezoterijom da od toga živiš, nisi ni pomislio da imaš drugi posao. Staž, zdravstveno i penziono ne uplaćuješ. 
Oženjen si noktarom koja ima četiri razreda osnovne i zarađuje više nego senior programeri u ozbiljnim firmama. Imate troje dece. Dvoje su dovoljno odrasli da ih bude strašno sramota toga čime se ti baviš. Al vole vas, a i vi njih, i, paradoksalno, obezbedili ste im kvalitetno detinjstvo i u stvari im dozvoljavate da rade sve što deca treba da rade jer ste oboje otvorenog uma. Najmlađe dete vas gleda kao bogove, i spremaš se da porodični biznis nasledi baš ono.
Prijatelje imaš, često idete u kafane i na ručkove, sasvim normalno neko društvo, lepo se provedete i ispričate svaki put. Veran si ženi i poštuješ je kao primarnog donosioca zarade u vašem domu.
Ratni malj voliš da igraš, i naravno, odlučio si se za demone haosa jer eto to ti nekako kao spiritualnom biću i gledaču u nadnaravno najviše leži. Nisi dobio nijedan gejm ikada. To te nikada nije zaustavilo jer tebi nije poenta da pobediš nego da blejiš sa drugim ljudima, da se sprdate, cirkate, pričate o stvarima. Svi u klubu te vole jer si prijatno društvo i ne smaraš sa ezoteričnim idiotarijama, osim ako te neko pita. Gazdi si ono jednom napravio natalnu kartu, za koju se ispostavilo da je neverovatno precizna te si mu poljuljao temelje bivstvovanja. Od tada te vrlo poštuje i ceni, a i malo te se plaši.
Sve u svemu, si za gejm druže?

Železni Ratnici – Tebi je vazda, tokom celog tvog života, za sve bio kriv neko drugi. U životu nisi preuzeo odgovornost za svoje postupke uvek (uglavnom neuspešno) svaljujući krivicu na drugoga. To se kretalo od krivljenja hrčka za razbijenu vaznu koja je 10kg teška u ranom detinjstvu, svaljivanja krivice na druge đake za razbijen prozor do pokušavanja da pravo krivično delo namestiš nekome drugome. 
Za to tvoje ponašanje su delom krivi tvoji roditelji jer su na bilo kakav zaser, grešku ili neuspeh imali prenaglašeno negativne reakcije. Otac te je tukao kao vola, majka je vikala na tebe i uskraćivala ti hranu. Redovno su te kažnjavali oduzimanjem igračaka (kada bi ti ih uopšte i kupili) i nerazumno dugačkim zabranama stvari koje su esencijalne za normalan socijalni razvoj deteta. Naravno da ćeš u ovakvoj porodičnoj situaciji odrasti u gnusno, ogorčeno, zajedljivo malo govno koje mrzi svakoga i misli da svi imaju nešto protiv njega.
Problem je, ma koliko oni bili krivi za tvoje inicijalno mentalno stanje, jedina osoba odgovorna za isto sada kada si, biološki, odrasla osoba si ti sam. A ti ne radiš ništa povodom toga da to tvoje stanje rešiš, toneš sve dublje u taj kal i daješ ljudima potpuno validan razlog da te preziru.
Tuđ uspeh bilo kakve vrste doživljavaš kao direktan atak na svoju personu, a kada se neko pohvali smatraš da te vređa u lice. Smatraš da niko nije dobar prema drugima samo da bi bio dobar nego da se iza toga uvek i stalno isključivo krije lična korist. Ako ti neko uputi blagu reč ili te čak pohvali, zamrziš tu osobu jer smatraš da te sažaljeva i laže.
Tvoje ponašanje, naravno, prati ovaj obrazac. Izuzetno si neprijatan prema svima, bez ikakvog razloga, jer se vodiš idejom da je bolje da odmah budeš neprijatan jer će oni svakako nešto da ti nameste ili da te nekako zajebu.
Shodno tome, svi te, potpuno razumljivo, tretiraju kao ljudsko smeće, što i jesi.
Naravno, incel si, ali za razliku od one gamadi koja se skuplja po forumima i pljuje po ženama, ti mrziš i njih i smatraš da su teški gubitnici jer im treba neko da im pruži podršku. Mrziš žene i smatraš da su kalkulisana, manipulativna govna koja nikada ne rade ništa nesebično ali i dalje iz nekog razloga od univerzuma očekuješ bar jednu voljnu da ti pruža besplatne seksualne usluge.
U četrdeset ka si se opredelio za Železne Ratnike jer smatraš da je Perturabo baš kao ti i toliko ga idolizuješ da si pustio kosu i vezuješ je u riblje kosti jer nisi dovoljno hardkor da sebi zabiješ metalna creva u glavu. Armija je odlično sastavljena, kitbash je na zavidnom nivou i farba je dostojna ‘eavy metal tima. Dobar si igrač ali užasan saigrač. Svako uspešno bacanje kockica od strane protivnika doživljavaš kao šamar u lice, svako svoje neuspešno isto tako. Pobeda protivnika ti je najteža uvreda, a ako ti dobiješ uvrediš se jer smatraš da te je pustio iz sažaljenja. Mrziš da pružiš ruku posle meča ali takođe se užasavaš toga da ne pružiš.
Svoj prvi meč ikada si igrao protiv lika koji pika Carske Pesnice i izgubio. Iako je on bio super povodom toga, dao ti neke odlične savete i ponudio da vežbate zajedno kada god hoćete, zamrzeo si ga više nego ikoga drugog u tom klubu. Kako se usuđuje da te pobedi sa BAŠ TOM armijom?!?
Došao si dotle da niko ne želi da igra sa tobom jer im se povraća od tvoje kuknjave i odustajanja u drugom potezu čim i pomisliš da ćeš izgubiti te si primoran da učestvuješ samo na turnirima.

Specijal: Kakvo si govno zavisno od Warhammer 40.000 armije koju igraš? (Imperijum)

Ratni čekić četrdeset hiljada univerzum je jedno užasno, jezivo, tragično mesto, te su, samim tim, ljudi koji ga igraju/prate užasni, jezivi, tragični ljudi. E sad, zavisno od izbora armije koju igraju/vole, postoje različiti nivoi i kategorije užasa, jezivosti i tragedije, koje ćemo dalje u tekstu istražiti. 
Tekst će biti podeljen u tri celine radi lakše preglednosti, plus da bi relevantni ljudi znali da stisnu cvinkter na vreme.
Takođe sve nazive u tekstu sam nasilno preveo na srpski da bi krindž rejting ovog teksta otišao u stratosferu. 

Carstvo Čoveka – “Primarna” ljudska frakcija. Može se reći i “protagonista” univerzuma. Nešto najbliže perspektivi koju možemo da shvatimo, iako je samo carstvo jedno grozno, jezivo, mračno mesto puno bigotrije, zla, smrti, religijskog fanatizma i potpunog odsustva ljudskih prava i bazične humanosti. Ljudi su tretirani kao jeftin resurs a ne kao ljudska bića. Svi (osim bogatih naravno) crnče u jezivim, nezdravim uslovima. Radne smene se kreću od minimuma od 12h pa naviše. Slobodno vreme ne postoji i ako ljudi posustanu ili se oštete do neupotrebljivosti bivaju lobotomizovani i pretvoreni u bezumnog kiborga koji izvršava teške zadatke i povremeno doživljava fleševe potpunog očaja ili sećanja na to kada je bio čovek. U suprotnom ga ubiju na licu mesta i samelju da hrane specijalnu vrstu useva od koje prave proteinske pločice koje se koriste kao prehrama u većini carstva. Užasno, užasno mesto.
I naravno i dalje ćete naći umobolne retarde koji će nekako tvrditi da su oni pozitivci. Zato što su umobolni retardi.

Ultra Mornari – Ti si, druže, Sava hleb fanova warhammera. Bejzik si da bejzikniji ne možeš da budeš. Da si sladoled, bio bi onaj iz SOS marketa u prahu što se zamuti sa vodom i ima neki čudnjikav ukus kojj istovremeno podseća na sve ali ne podseća ni na šta. Vanila bi bila previše egzotična za tebe.
Kažeš da voliš popit, ali kad ti daju dobru rakiju ufćeš kao trudnica tokom porođaja jer te peče. Naokolo se kurčiš kako voliš ljutu hranu i onda se na poslu žališ kako je C pikant senf koji je kolega doneo a ti greškom upotrebio baš jak. Brideo ti jezik od njega ceo dan. Ne dao bog da lizneš blagi čilito. Kad vidiš dobru ribu budeš “kume šta bi ja njoj radio”, a svi znamo da bi se u najboljem slučaju znojio na njoj deset minuta i onda klonuo kao klasičarska ruskinja kad je udari vrućica jer se nekom rendomu nije dopao njen vez.
Video si box art na svakoj kutiji spehs marinaca ikada i negde čuo da su ultre “najbolji marinci” , i onda, kao i sve ostalo u životu, se odlučio za “difoltnu” opciju jer realno ti nemaš mašte ni za lek. 
Svi izbori u životu su ti takvi, dosadni, sigurni, popularni, uspešni i idu linijom nižeg otpora. 
Od muzike slušaš trenutno aktuelno, tvoja spotify lista je snepšot svetskih top lista trenutnog meseca. Slušaš “sve ali ne narodnjake”. 
Apolitičan si, to jest ono što ja zovem “analpolitičan”, to jest svima sa ponosom pričaš kako si ti iznad cele te priče i kako je politika za pacere. 
Što se vođenja sopstvenog života tiče, radiš u kladionici, maksiju ili kol centru i nikada nećeš dogurati do bilo kakve odgovorne pozicije. Živiš sa matorcima dok ne geknu i onda se ložiš da si zajebani stanoposednik jer eto odras’o muškarac i ima svoj stan eeej.
Činjenica da igraš ultramarince je svojevrsni čin ironije ali nisi sposoban da je prepoznaš pa ti nije jasno zašto ti se neki ljudi smeju. 

Carske Pesnice – Budimo realni, ti si brate, onako, malo tupko, ništa strašno al usporen čovek. U školi su te zvali “tupi [unesi nadimak ovde]”. Na vic se nasmeješ poslednji, ako se nasmeješ. Mislim nisi ti kriv, taki si se rodio. Usporen, temeljan, bez smisla za humor i beskrajno dosadan. Srećom si takođe i prirodno ćutljiv pa te je dosta lakše trpeti od igrača železnih ratnika. Ne volite se vas dvojica uopšte i neretko se skoro pobijete kada igrate zajedno. 
Najverovatnije si na spektru ili nekako neurodivergentan. Ovo samo po sebi nije loša stvar ali sa sobom donosi gomilu izazova, uglavnom iz polja društvenih interakcija i samoorganizacije. Ti, na žalost, tim izazovima često nisi dorastao, što dovodi do nepotrebnog konflikta, ali jebiga kad ne možeš ljudima da objasniš zašto na stvari reaguješ kako reaguješ. To te je naravno navelo da odeš u drugu krajnost i da smatraš da si nekako poseban i da drugi ljudi treba da se ravnaju prema tebi, što, u realnom životu naravno ne funkcioniše. Neretko se namerno trudiš da budeš odbojan, ne šišaš se, ne kupaš dovoljno često, odeću pereš samo kada krene da krcka a dezodorans i parfem su ti duboka nepoznanica. Ti si brate u stvari ljudski blenk.
Kao mali si se igrao Lego kockicama, ali ti je neko koga smatraš za autoritet, nekada, rekao da su Lego kockice samo za decu (nisu), i ta izjava je negde u tvom mozgu prespojila na masu i odlučio si da sad moraš da se baviš odraslim hobijem, i naravno odabrao hobi gde ljudi guraju plasične igračkice po stolu pokrivenom malim dioramama. 
Ako ništa drugo, sposoban si šljaker, umeš da napraviš, i popraviš pa si rad gost jer “E brate kad si već tu nešto mi ne radi grlo u kupatilu”, a ti, šta ćeš, uzmeš pa ga središ jer nisi govno od čoveka.
Kada nađeš temu koja te zanima, i neko se zajebe da te pita o čemu se radi, bukvalno ga mumificiraš količinom reči koja izlazi iz tebe jer pričaš o nečemu što voliš. To je ujedno i jedini momenat kada neko može da te uhvati da izgovaraš više od dve prosto proširene rečenice odjednom.

Tamni Anđeli – Ti si celog života drkao kurac na film Kingdom of Heaven, i na raznorazna tajna društva diljem istorije, i to ti se činilo kao najbolja stvar posle sečena leba, a onda si otkrio tamne amdžele i doživeo orgazam koji nijedna žena (ili lik, prim prev.) nikada neće moći da ponovi.
Generalno voliš da afektuješ neku misterioznost, koju pokušavaš da demonstriraš pućeći usne dok zamišljeno, blago čkiljeći, gledaš u daljinu kada te god pitaju bilo šta na šta ne umeš da odgovoriš. Ne uspeva ti, izgledaš kao potpuni degen kada to radiš, jebiga jedan je Zulender.
Ložiš se da si poseban i bitan, i da su ostali samo lošija verzija tebe, te samim tim biraš LEGIJU BROJ JEDAN ALO. Naravno godi ti što imaju sva ta posebna pravila i posebne, krucijalno i zajebanije, jedinice kojima drugi ne raspolažu.
Prijatelje nemaš, jer, realno niko te ne voli preterano, niti uživaju u tvom društvu, ali kako si generalno uspešan u profesionalnom životu, trpe te jer možeš da im doneseš neku korist. Naravno ti si čvrsto uveren da te oni u stvari obožavaju, ali jebiga zaslepile te sopstvene butine dok si bio previše zauzet sisanjem sopstvenog kurca.
Omiljeni žanr su ti, naravno, špijunski filmovi, i, naravno omiljena rečenica ti je “ja bih to mogao da uradim” za bilo šta što vidiš da neko drugi radi.
Srećom po tebe a na žalost po nas, prevelika si pička da bi u stvari probao nešto realno opasno. E sad naravno ti nisi svestan svog kukavičluka kao takvog, nego prosto kapiraš da bi pao u očima ljudi kada bi rekao “ja bih ovo mogao” a da onda ne uspeš. Mislim ne kapiraš da ne možeš niže da im padneš već, ali ti tvoj narcisoidni poremećaj ličnosti to ne dozvoljava da uvidiš.
Jedan si od onih likova koji na bleju donese kiselu i neke dijet grickalice i onda pojedeš sve ostalo što su drugi doneli i blama bez domaćinu zabijaš glavu u frižider bez dozvole.
Ložiš se da si zajeban igrač jer redovno dobijaš nejač po klubovima i ljude koji su tu da se zajebavaju sa casual listama, a onda odeš na turnir i budeš demoliran kao malo dete, i onda se ne pojavljuješ u klubu bar 3-4 meseca uz izgovor da imaš puno posla i ne stižeš.

Krvavi Anđeli – Ti si, druže, kao i ovaj iznad tebe, teško, narcisoidno govedo, samo za razliku od njega ti baš nemaš nikakvo pokriće za to. Jedini ekvivalent tvom odsustvu talenta i sposobnosti za igru je tvoj IQ koji se komotno meri testom za trudnoću. 
Svoju prvu erekciju si doživeo početkom puberteta gledajući intervju sa vampirom koji je neko od tvojih roditelja greškom ostavio na televizoru. To te je obeležilo za vavijeka. 
Gledao si i čitao sve što ima veze sa vampirima ikada, i posredno otkrio da si najverovatnije biseksualan ili da potencijalno voliš da jebeš tiganje, jerbo je prizor Toma Kruza kako sisa vrat Bredu Pitu u tebi proizveo isti osećaj kao prizor nage Alise Milano. Da ne pominjemo Stjuarta Tauzenda koji se senzualno izvija na plafonu. 
Gledao si i Tvajlajt, doduše krišom, ali je taj serijal u tebi bio dovoljan da probudi neugasivu mržnju prema vukodlacima, što se prenelo i u hobi gde pasionirano mrziš Svemirske Vukove i svakoga ko ih igra ili voli. I ma koliko te, u potpunosti, razumeo ovde, jer svemirski vukovi i ljudi koji ih igraju su nešto najgore ikada, ikada, tvoja mržnja je neosnovana za razliku od moje.
Otkrio si Krvave Amdžele i večna ljubav je rođena. 
Vodiš ih naravno na najbejzik mogući način gde spamuješ nestvarne količine melee jedinica i inceptora i tripuješ da si bog gejma, dok se naravno ne nameračiš na nekoga ko u stvari ume da igra i izvrši potpunu, sistematsku dekonstrukciju tvoje ličnosti. Na žalost ona se uvek rekonstruiše prema istom templejtu. 
Srećom po tebe, relativno si prijatno društvo jer voliš da se dereš i sprdaš pa ti ljudi nekako progledaju kroz prste za jurenje mete i povremeno đidanje. 
Privatno imaš društvo likova istih kao ti, i kada se okupite bukvalno ste nepodnošljivi koliko bučate i smejete se. Bar ste veseli ljubi vas majka u čelo.
Roditelji su odavno otpisali da će od tebe biti nešto na profesionalnom planu i ćale te je ugurao kod sebe u firmu da budeš neki ćata, čisto da piči staž. Naravno tvoj poremećaj ličnosti te tera da druge lažeš da si neka glava tamo. Niko ti ne veruje. Bušni ti laktovi na duksu. 
Definitivno nisi najgori od prikaza ovde ali se vodiš barem 3.5 od 5 na krindžmetru. 

Beli Ožiljci – Omiljeni lik iz video igre ti je Sonik, a omiljena igra ikada Wipeout, ili možda Racer. Voliš brzinu, i od malih nogu si to ispoljavao. Trčao si svuda, čak i kad ne treba, vozio bicikl kao manijak i kupio svoj prvi motor sa 16.
Negde, nekad, otkrio si mongolsko grlopevanje i tvoja sudbina bila je zapečaćena. 
Naravno da si se u 40k opredelio za frakciju marinaca koji su svi do poslednjih mongolski sonik na steroidima koji iz moćnih pleća ispuštaju grohot dok im se beli oklop kupa u krvi neprijatelja. 
E sad jebiga da bi nadomestio to njihovo ludilo, odlučio si se na prečicu jer su ti vežba i ubijanje ljudi ipak malo previše te si krenuo da konzumiraš spidčinu. Metričke tone spidčine. Konstantno si ili tvikovan od nedostatka iste ili našmrkan do škrga. Ponekad, kad možeš da si to priuštiš, mrkneš koks. 
Tvoj glavni problem je to što si se odlučio na to da si ti samoprozvani bog dobrog rousta. Prozivaš sve i svakoga nezavisno od toga koliko ste bliski i da li su oni u tom fazonu ili uopšte trenutno raspoloženi za to. 
Ovo ti je nebrojeno puta zaradilo batine, mrke poglede i ostrakizaciju iz nekoliko društava. Na žalost ti to takođe nije umanjilo entuzijazam, jer ako Džagataj Kan neprikosnoveni gospodar rousta i klepač drukari guzova može da trpa sve oko sebe, zašto ne bi mogao i ti?
Zaboravljaš da je dotični baja dva ipo metra visoka planina od mesa koja može da, kao limun, iscedi prosečnog čoveka golim rukama, i pride je mnogo zajeban prsa u prsa. Ti, nisi. Izgledom podsećaš na prosečnog narkomana iz kraja koji se još uvek pristojno oblači. 
Ljudi ne vole da igraju sa tobom jer se biješ podjednako loše koliko ti je i roust sranje. Uvek koristiš iste strategije i drkaš se kad god ti motori ginu. A uvek ih gurneš napred dok grleno urlaš OJJOJJJOJJJOJJJOO
Radiš u kol centru i na posao dolaziš motorom. 

Gavranova Straža – Drkaš kurac na Tarkovskog i Bergmana kao neprikosnovene gospodare filma ikada, iako, najverovatnije, to jest sigurno nisi uspeo da pogledas nijedan njihov film do kraja. Ložiš se na to da si neshvaćena umetnička duša, veliki filozof i mislilac. 
Oblačiš se elegantno, non stop u kaputima, mantilima, smart kežual ili čak full odelo sa sve prslukom ispod. Obožavaš kada zahladni i odmah na prste namičeš crne, kožne rukavice jer ti estetika prizora cigarete koju drže prsti omotani štavljenom kožom daje najiskreniju erekciju koju si imao otkako je pubertet u tebi probudio sekundarne polne karakteristike i libido.
Po društvenim mrežama pratiš sve moguće filozofske grupe i doživljavaš celotelesnu drhtavicu kada god te neki od, da se ne lažemo, mimova koji se u tim grupama isključivo dele, pogodi.
Na žurke ideš isključivo kod takvih istih kao što si ti, sedite u zatamnjenim sobama dok na zvučnicima piči Tool ili Rush ako imate iole muzičkog ukusa, mada nijedno od vas, nadobudnih snobovskih goveda ne zna dovoljno matematike da bi shvatio genije koji se izvija iza svake kompozicije koju je taj bend ikada izbacio. Biser pred svinje.
Elem, na tim žurkama, gde je muzika dovoljno tiha da biste mogli da čujete jedni druge sa jednog na drugi kraj sobe, pričate isključivo o filozofiji (koju zovete filosofija jer ste neobrazovani snobovi), dubokim stvarima i filmu, ali samo umetničkom filmu. Naravno ni u jednu od datih tema se u stvari ne razumete dovoljno da vodite intelektualno poštene diskusije te se sve svodi na snobistički circle jerk. Mislim da bih bukvalno sebi počupao grkljan rođenim noktima pre nego da provedem deset minuta sa vama u istoj sobi.
Pušiš, naravno, isključivo crni Sobranje jer samo to je dovoljno elegantno za tvoje potrebe, mada, počela je da ti smeta činjenica da nema estetskog kontrasta između crne kože i crnog papira te se razmišljaš da kreneš da pušiš beli tokom zime.
Na gejmove dolaziš obučen kao da ideš na neki prijem. Full autfit, da imaš štap sa rubinom i to bi koristio. Neko vreme si nosio cilindar ali su ti se ljudi toliko smejali da si ipak, nevoljno, odustao.
Uvek sa nipodaštavanjem gledaš na protivnike koji se ne obuku lepo, jer pobogu kako se usuđuju da na meč u prostoru u kojem diše barem dvadeset ljudskih tela (ne i duša, prim. prev.) dođu u trenerkama, majicama ili, ne daj bože, šorcevima.
Gavranovu stražu si odabrao jer ti odgovaraju po vizuelnoj estetici a i mnogo dobro izgledaju kada preko njih duneš dim cigarete, a i ložiš se na Gavranka Gavranića jer prija gotičaru u tebi. Solidan si igrač i generalno ne neprijatno društvo, ali emituješ tu uštogljenu energiju koja je svima prisutnima toliko očigledno nešto što moraš da radiš na silu jer misliš da tako treba a ne zato što si stvarno takav.
Kada čuješ prve taktove “Čoban tera ovčice”, noga ti sama, nevoljno zaigra, ali je brzo vratiš pod kontrolu.

Crni Templari – Ti si ona klasična, krindži, faktardska SrBenda. Drkaš na nacionalizam, četnike, Mirobulja i crkvu. Da bi pokazao jačinu sopstvene vere, nosiš ne jednu već tri brojanice. Naravno nijedna brojanica nije ni približno onako kako bi trebalo da bude (čitaj, crna vuna, bez ukrasa, đinđuva i sranja). Oko vrata nosiš zlatan krst na zlatnom lančiću. U crkvu ideš svake nedelje na liturgiju, ali realno, to te užasno smara i radije ne bi, al jebiga, bogo se mora poštovati i sveća zapaliti.
Bibliju nikada nisi ni otvorio. Celokupan hrišćanski lore kupiš iz mimova iz ono sedam hrišćanskih grupa kojih si član. Ovo naravno dovodi do toga da je tvoja verzija religije neka jeziva amalgamacija katoličanstva, protestantizma i pravoslavlja u tragovima.
Strastveni si gibaničar i držiš sliku Draže u spavaćoj sobi. Sliku si skupo platio kod nekog od relativno poznatih starorežimskih slikara. Obožavaš da gostima iznosiš i pokazuješ četničku kamu u futroli gde takođe stoje dva mala noža za odsecanje ušiju. Kama je, naravno, pripadala tvom pradedi, kojeg su partizani streljali jer je odbio da pređe, a i brate, mnogo je klao nejač po selima. Negde čuvaš njegove memoare i čekaš da “situacija postane adekvatna” i da ih izdaš.
Na keca si pao na kult ličnosti oformljen oko Mirobulja, i i dalje ga se grčevito držiš iako je, srećom, čovek postao relativno nebitan sada i većina zabludelih imbecila koji su se ložili na njega su prešli na novu žrtvu. “Pod mač bato” ti je uzrečica koja najčešće prelazi preko tvojih usana. Postala ti je svojevrsna životna krilatica. Mnogi zaslužuju da idu pod mač, od pripadnika opozicije, preko vlasnika kluba koji ti ne da da u klubu pališ tamjan i kadiš prostor da isteraš zle duhe iz kockica, do kasirke u maksiju koja te je popreko pogledala kada je ukapirala da joj piljiš u sise.
Sobu iznajmljuješ od olinjale olupine od čoveka sa tri zuba u glavi koji je neironičan član stranke srpskih radikala. Malo te nervira što drži portret kralja Aleksandra na zidu i mrzi Šešelja ali ono, soba je jeftina i ne smara te mnogo lik, samo povremeno voli da igra go po dnevnoj sa flašom vinjaka u rukama. A i dobro ono par puta sto je pokušao da ti se uvuče u krevet dok ti govori da si baš lep dečko.
Crni Templari su bili prirodan izbor ka kojem čak nisi morao ni da gravitiraš, praktično su se samoizabrali, čim si ušao u radnju i spazio ih na polici. Imaš oko sedam hiljada poena u modelima ali uvek iznosiš istu listu i iste modele, i naravno uvek gubiš jer si očaj od igrača i, u fazonu si, treba bog da ti pomogne. Ljudi uglavnom vole da igraju sa tobom jer te lako dobijaju  a ti nisi nadrkan kad izgubiš jer božja volja.
Kamo sreće da su svi religiozni fanatici gubitnici poput tebe.

Svemirski Vukovi – Dođosmo i do tebe, mog razloga za pisanje celog ovog čuda. Jer ti si najgori od svih ljudi ovde. Nema goreg govneta od tebe. Možda to tako ne izgleda na prvo čitanje, ali veruj mi, jesi.
Kompletan opseg tvojih interesovanja počinje sa vikinzima i završava se na slovenskom paganizmu, što sasvim lepo objašnjava dihotomiju (čitaj šizofrena cepanja, prim. prev.) tvoje ličnosti.
Svoje znanje o vikinzima crpiš iz istoimene serije, igre Assassin’s Creed Valhalla i ako si mator igre Rune. Ako imamo sreće, pogledao si Trinaestog Ratnika. Oko vrata obavezno nosiš Torov čekić, a na ramenu ti je istetoviran kolovrat. Imao si neke nordijske šare istetovirane po vratu i delu donje vilice ali su uspeli da te ubede da ih skineš. Ko god da ti je to skidao je uradio očajan posao te sada izgledaš kao da imaš vitiligo. 
Znanje slovenske mitologije počinje i završava se sa Svarogom i Dažbogom, i to ne da ti sad kao nešto znaš o njima nego IMENA IM ZVUČE KUL BRT!
Oblačiš se u ROD šopu koji je, naravno sranje, ljudi koji tamo rade su sranje i ljudi koji tamo kupuju su sranje. Takođe se i, naravno, oblačiš u lokalnim metal šopovima. Stereotipična si metalika, bez trunke originalnosti, stila i ukusa. Nosiš metal majice, lanac zakačen za gajke na pantalonama, martinke i crne kargo pantalone. Tokom zime nosiš crnu vojnu jaknu sa postavom. Puštaš kosu i bradu, i usrala te genetska lutrija da ti se slovenski geni u stvari probiju kroz vrleti maloazijske haplogrupe te su ti relativno plavi. Crte lica, na tvoju žalost, vrlo agresivno ukazuju na to da su tvoji preci nabasali na turske vojnike koji su hteli da se malo zabave tokom Osmanske okupacije.
Dezodorans stavljaš samo kada te nateraju, parfem nikad. Kupaš se ceo sapunom za ruke a kosu pereš šamponom od koprive koji koprive video nije, ali dolazi lepo u flaši od pet litara pa ne moraš prečesto da kupuješ. Kosa ti je krta i tanka, a ti nikako ne doprinosiš time što redovno vezuješ jako čvrst rep. Naravno, briješ strane glave jer se ložiš da je to jako kul i ratnički, a u stvari samo izgledaš kako kreten.
Pušiš svijen duvan, ne zato što nemaš para da kupiš normalan, nego jer se ložiš da je to tako kul. Toliko pušiš da su ti brkovi i mesto gde ti cigareta stoji između prstiju požuteli. Duvan kupuješ na pijaci, od lika koji ga valja na crno, jer pobogu nećeš valjda slučajno da kupuješ duvan koji je prošao kontrole kvaliteta i nije (toliko) prepun katrana i kancerogena.
Celokupna tvoja ličnost i postojanje se vode ivicom. Bitno ti je da je sve ivičasto i kul. Jer ako nije, koja je njegova svrha? Reči “Tragični pubertetlija zarobljen u telu odraslog čoveka” se na tebe odnose stoprocentno. Samo nisi ti tragičan lik. Tragični su ljudi koji te znaju i koji sa tobom interaguju jer, je l te, te znaju i sa tobom interaguju. Ti si prosto hodajuća tragedija.
Nikada ništa u celokupnom svom životu nisi shvatio ozbiljno. Misliš da je život sprdnja, dvolitra piva na klupi, loša svirka i loženje da si Ragnar. Što bi stvarno bilo…pa….podnošljivo da ti je 16 godina. NIje ti 16 godina. Zagazio si dobrano u tridesete. Imaš devojku sa kojom imaš dete. Živite u iznajmljenom stanu. Hrani vas tvoja majka, i povremeno njeni roditelji. Oni vam takođe plaćaju kiriju. Devojka je na porodiljskom, i mora da od tebe krije pare koje ste dobili od države za dete jerbo bi ih potrošio na ratni čekić, odeću, alkohol i svirke. Obe majke je preklinju da te ostavi. Ona neće. Niko ne razume zašto. Ni ona sama. Sa detetom interaguješ samo kada te nateraju i to se svodi na dva minuta nunanja i ono jednom kad si mu zamenio pelene.
Posao nemaš, tezgariš kad te baš nateraju, povremeno valjaš neku robu i završavaš za lokalne krimose. Smatraš da je sloboda najbitnija stvar na svetu i da svi pokušavaju da ti je ograniče. Jedina stvar koja je ograničena tu je tvoj intelekt.
Gledaš anime, i uzor ti je Lufi iz One Piece. Nisi ni na koji način kao on. Ali misliš da jesi. Da možeš iz ljudi da izvučeš skrivene dubine i snove. Uglavnom možeš odjebe i batine.
Kada se pojaviš u klubu, svi prevrću očima jer smrdiš na duvan i muda, glasno uzvikuješ reči na netačnom norveškom i sva pića sipaš u rog krave koji si negde našao i kojim mašeš naokolo prskajući nameštaj, ljude i modele. Gazda lokala te je više puta izbacivao ali je meka srca pa te pusti nazad, do sledećeg incidenta.

Borbene sestre – Ti si, matori, ajde da se ne lažemo, teški fetišar i, neretko, opako mizogino govno od čoveka. 
Ložiš se na mišićave ratnice, i prizor Gvendolin Kristi u svakom izdanju u tebi budi želju da ti mudo bude perforirano štiklom koja je nataknuta na njeno stopalo. 
Shodno tome, naravno da si se za sestre odlučio kada si shvatio da bi komandovao armijom mišićavih žena ratnica u oklopima koji istovremeno imaju i korsete i izvajane sise, kao i da ti je primarna melee jedinica gomila golih riba sa ogromnim mačevima.
Na stranu to što su sestre jedna nestvarno kul i zabavna vojska, ti si ovde dobio odličan win-win. Jer em si zadovoljio svoje fetišarske potrebe em si bio slobodan da ispoljiš svoju, dobro skrivenu, mizoginiju time što si namerno svoje jedinice postavljao u loše pozicije i bezizlazne situacije kako bi što veći broj modela po potezu umirao.
Ako slušaš metal, obavezno si gotičar, i to punom parom. Vrana ti je modni uzor i zbog toga su te obilno zlostavljali tokom školovanja. Jebiga, druže, i ja bih ti glavu potopio u čučavac da mi na čas dođeš sa crno belom klovnovskom šminkom. 
Sve devojke sa kojima si ikada bio u vezi posle tebe vuku traume zbog kojih im je neophodna višegodišnja terapija. Ložiš se da si Kristijan Grej i da imaš istančane ukuse i posebne apetite, al nemaš, baki. Dok čika kristijan ima skrivenu sobu za sado mazo ti imaš sto za farbanje gurnut u ćošak dnevne gde i dalje svi nekako redovno prolaze i obaraju ti stvari. A što se sado mazo aspekta tiče, tebe isključivo zanima onaj sado deo, te mučiš i zlostavljaš naivne klinke koje su ti jedini plen, jer su dovoljno glupe i neiskusne pa padnu na tvoju žvaku i da budu izmanipulisane u to da te puste da ih zlostavljaš emotivno i fizički.
Ne voliš žene u “SVOM HOBIJU”, ali kako znaš da su ti stavovi ipak neprihvatljivi u današnje doba, suptilno ih šikaniraš i obeshrabruješ dok ne prestanu da dolaze. 
Devojku, nekim čudom, trenutno imaš, i prema njoj si najveća papuča u postojanju, a ona naravno ni približno ne izgleda kao ono što voliš i strastveno deliš po društvenim mrežama, niti je naivna klinka. Ni samom ti nije jasno kako se to desilo, a l šta ćeš.
Što se igranja sa tobom tiče, ljudi generalno nemaju problem da odigraju gejm-dva sa tobom jer nisi neprijatan prema muškima, samo prema ženama, i to kad nema publike.
Više nego solidan si igrač, mada mnogi misle da nisi jer eto stalno te dobijaju baš čudno puštaš jedinice repentia da ti ginu. A onda nalete na tebe na turniru i shvate šta znači kada im mudo biva perforirano ispod power armored štikle mišićave ratnice.

Sivi Vitezovi – Ti si, kao klinac, mnogo voleo mitske likove iz bajki kao što su Biberče i Baš Čelik. Uvek si želeo da kad porasteš budeš muževna grdosija koja levom kosi a desnom privija oskudno odevenu plavušu uz moćna, dlakava prsa. Genetika i nesrećna činjenica da ti ćale vuče 70% gena iz male azije su se postarali da se to nikada ne desi. Visok si maks 170, crn, neugledan i počeo si da ćelaviš sa 18. Jedino imaš dlakava prsa. Imaš dlakavo sve. Osim glave. Glava ti je vrlo ćosava. Puštaš onu tužnu vrat bratu jer od brkova i bakembarda ni traga. Svi ti savetuju da se briješ ali ti odbijaš da slušaš. Takođe nosiš šešir iako ti stoji kao piletu sise. Ali ne odustaješ.
Pojavom i držanjem odišeš nekakvom ljigavošću koja donekle i ima osnovu jer ljudi bukvalno dobiju poriv da operu ruke posle gejma kada se rukujete.
U obraćanju drugima si nekako pompezan i predramatičan. Ništa u tvom životu nikada ne može da bude prosto eto samo događaj. Sve mora da se proprati uz adekvatnu pompu.
Na Vitezove si se odlučio iz dva razloga. Prvi je taj da ti potpuno odgovaraju prema tome kakav si, u stvari, čovek. A drugi da su laki za farbanje jer si ti lično težak očaj u tome. A l jebiga, umočiš u leadbelcher, umočiš u nuln oil, otreseš i docrtaš bele oči pa lupiš plavi šejd. Blejica.
Nikada ne bi dao nekom drugom da ti farba armiju jer bi ti to pogazilo iovako krhk ponos i lomljivu sujetu.
Niko ne zna čime se u stvari baviš iako uvek imaš kinte za nov kit, nove boje (koje uglavnom ni ne otvoriš) i povremeno častiš piće sve prisutne u klubu. Voliš što niko ne zna i agresivno se trudiš da to tako i ostane. Mnogi sumnjaju da to čime se baviš nije baš strogo (ili uopšte) legalno, ali od tebe ni kada si pijan ne mogu da otkriju ništa, a ako neko i zna čime se baviš, to zadržava za sebe. Ima onaj jedan incident kada je jedan od dosadnijih klinaca odlučio da te prati da provali gde ideš posle gejma pa ga je na pešačkom udario auto. Naravno niko ne misli da si ti zaslužan za tako nešto. Niko. Ma jok. Uopšte.
Što se igranja tiče, prosek si, i generalno praviš flafi liste jer preferiraš da se sprdaš sa ljudima i da se opustiš jer ti je ostatak ćivota dovoljno stresan. Ljudi ne hrle baš da se igraju sa tobom jer generalno koristiš one krinži Sivovitezne teleport taktike do balčaka, ali ako pitaš praktično niko ti ne bi rekao “ne”.

Svemirska vojska AKA Carska garda – Dobro matori, kapiramo da ti se diže na prizor nacističke Hugo Boss uniforme iz drugog svetskog rata, da gajbi imaš šest gas maski, devet bajoneta, nefunkcionalni mosin nagant i britanski “jedem supu iz tanjira” šlem. Takođe si negde uspeo da se dokopaš gvozdenog krsta i držiš ga okačenog na zid. 
Misliš da je bacati zig hajl u javnosti dok nosiš sovjetski šinjel i SS obeležja vrhunac humora. Neretko staviš i gas masku i onda ideš za ljudima po prodavnicama i hripaš im u potiljak. Koji si ti sam sebi bog. 
Imaš preko 25 godina. Radiš u menjačnici, nekom magacinu ili, ako te usralo, nekoj softverskoj firmi jer si dovoljno sposobno izbulšitovao da umeš da programiraš na razgovoru za posao pa se sad dovijaš kako znaš i umeš i kradeš sve sa stackoverflow-a. Živiš sa dva cimera u predratnom stanu koji je poslednji put bio renoviran šezdesetih. Tada je i vlasnik stana bio poslednji put trezan. Ova dvojica te trpe jer redovno plaćaš kiriju i ograničio si puštanje Lili Marlen na tri puta nedeljno.
Nekako si postigao da budeš gadan svima; i nacošima, i komunjarama a i normalnim ljudima. Smatraš da je najbolja vrsta humora, crni humor. Što crnji, to bolji. Toliko crn da uvlači svetlost.  Na određena pitanja odgovaraš krilaticama poput “da li beba cvrči na ražnju?”. Bukvalno ne razumeš zašto ljudi bivaju šokirani time i zašto ih razbesni količina odsustva bilo kakvog obzira ili empatije prema drugim ljudima.
Kad popiješ neizbežne batine, iščuđavaš se i ne shvataš zašto se to desilo tebi, jednom finom, vaspitanom mladiću sa vrhunskim smislom za humor. 
Ne smatraš da si neshvaćen nego, još debilnije, smatraš da drugi ljudi prosto nemaju kapaciteta da shvate koliki si ti genije i bog humora. Činjenica je, na našu a i tvoju žalost, potpuno suprotna od toga. 
O drugom svetskom ratu, magično, ne znaš praktično ništa. Čak ni ono što se učilo po školama. 
Saigrači ne mogu da te podnesu jer si praktično hodajući mim carske garde. Svaka treća rečenica ti je “CADIA STANDS”. Ne stoji. Raspala se. Pojas asteroida je. Pomiri se sa tim. I naravno kada si zadovoljan nečim kažeš “Happy gas mask noises”. Mnogo te treba tući. Mnogo. I često.
Kada pucaš iz artiljerije, obavezno vičeš “DAS IST MEIN NEBELWERFER IT WERFS NEBELS”
Što se gejminga tiče, težak si mazohista. Igraš Elden Ring sa Wretchom, i oteraš onu jednooku kokošku u tri lepe te ne dobiješ ni levelovanje ni onog konja jer ti VoLiŠ IzAzov! Gardu si odabrao jer znaš da će da te zbog tvog odsustva situacione svesti, taktičke sposobnosti i želje da pobediš (jer ti se diže na poteškoće i neuspeh) drati kao mačku svako ko iole sposobno igra. Kada pobediš, padneš u depresiju i gledaš da igraš još lošije. 

Stručni Mehaničari – Ti, druže, da si bogat, zvali bi te ekscentričnim. Ovako si samo “onaj frik što fura admeke”. 
Ložiš se na elektroniku svake vrste i sa velikim guštom nabavljaš svaki novi gedžet koji se pojavi na tržištu. Cela kuća ti je prekrivena pametnim uređajima, od brave na vratima do aparata za kafu. U pravom maniru admeka blagog pojma nemaš kako to sve funkcioniše i dovodiš nemerljivo pametnijeg drugara da ti sve to podešava. Najčešće izgovorena rečenica kod tebe kući je “hey Google”. Jer guglov vojs rekognišn je sranje. Jedino eto mnogo kul stvar, klimu možeš da pališ iz prevoza pa ti kuća bude hladna kada stigneš sa posla.
Tripuješ da si neki vajni inženjer jer si ono jednom odslušao par predavanja na ETF-u kad si uspeo da se provučeš pored obezbeđenja. Nisi. Pravi inženjeri nemaju ništa pametno u svom stanu i pored štampača drže tetejac. Za svaki slučaj.
Stalno se guraš drugarima da im nameštaš i podešavaš stvari jer kao tvoj “gugl-fu” je moćan. Nije. U devedeset posto slučajeva zasereš i pogoršaš problem. Evo ni meni nije jasno zašto te i dalje puštaju da im “pomažeš”.
Naravno, na listi čekanja si za neuralink, i nekako se boriš protiv jake želje da sebi odsečeš ruku i zameniš 3D printanom prostetikom.
Želiš da si Ilon Mask i bez razmišljanja bi mu donirao sve svoje organe ako bi mu iz nekog razloga zatrebalo. Smatraš da je genije, vizionar i gospodin. Kada je korišćen dogecoin bio si pasionirani kupac i uložio si velike količine novca u to, novca koji ti se nikada nije vratio. 
Voziš teslu koju si nabavio polovnu, baterija joj se očaj sranje i moraš da je puniš non stop. Neprestano lamentiraš što nema dovoljno stanica za punjenje po Beogradu i što ti je račun za struju otišao kroz plafon.
Posao kojim se baviš nije strogo definisan. Niko bukvalno nema pojma šta ti tačno radiš za firmu u kojoj radiš, čak ni direktor. A kada te pitaju, u pravom maniru Barnija Stinsona kažeš “ma daj” i odmahneš rukom.
Za admeke si se opredelio onog trenutka kada si ih video. Neironično smatraš da su genijalni, virtuozni i u pravu, i da su sve ostale frakcije u četres iljada gluplje i manje sposobne od njih. Na retrovizoru ti visi njihov zupčanik. Odličan si farbač, i tvoja armija stvarno sjajno izgleda, što jeste postignuće s obzirom na nivo detalja (pipaka prim. prev.) koji ta armija ima.
Veoma si loš igrač i što je najgore kada izgubiš, pobesniš, jer smatraš da niko ne bi trebalo da može da dobije tvoje miljenike. Ljudi ne bi ni hteli da igraju sa tobom ali ti armija izgleda toliko kul da trpe tvoju ličnost da bi gledali u prelepo ofarbane modele.

Carski Vitezovi – Kao mališan, gledao si Zvezdane Šerife i Voltron, i to je ostavilo neizbrisiv trag na tvojoj, sporo formirajućoj, ličnosti. Ostavilo je izvesnu megalomaniju, koja je, vremenom, samo jačala i bivala sve, je l te, veća. Moćni rendžeri su samo još dodatno zapečatili tvoju sudbinu. Ta megalomanija ima uticaja na sve aspekte tvog života. Grozno si debeo, sva odeća ti je, čak i za tu masu, par brojeva veća, uvek nešto mljackaš i oblizuješ i od tebe se, jedva primetno, izvija miris amonijaka ma gde da si u prostoriji.
Zidovi su ti prekriveni posterima svega čega si fan. Imaš ogroman 65-inčni televizor na zidu. Sve konzole ikada proizvedene u fijokama u komodi ispod njega. Kompjuter ti ima 4 monitora iako efektivno koristiš samo glavni i ponekad još jedan kada hoćeš da đidaš u nekoj igri.
Imaš celu jednu sobu posvećenu modelarstvu. Sa plafona vise najveći modeli koje si mogao da kupiš, bez ikakvog smisla ili paterna. B52 deli prostor sa Imperial Star Destroyerom, Enterprise E i Battlestar Galactica gledaju se iz svojih uglova. Sto je veliki i iznad njega stoje redovi i redovi farbi od kojih koristiš možda šest različitih.
Tridesetak kutija imperijalnih vitezova stoje nagomilane pored stola, a na polici do njega nekih deset hiljada poena u vitezovima kao i svaki titan koji je forge world ikada izbacio.
Kao što se može zaključiti, sav novac trošiš na hranu i modele i to je to. Odeću kupuješ kada te postane sramota da u staroj izlaziš iz kuće. Isto je sa obućom.
Stan koji si nasledio od babe je u jezivom stanju. Parket se kruni i prepun je sitnih rupica. Buđ u svakom ćošku. Zaboravio si koja je prava boja pločica u kupatilu a smatraš da fug masa dolazi u crnoj boji. Sudove pereš samo kada moraš, primarno si prešao na papirne i plastični pribor jer to možeš samo da bacaš. A da đubre. Đubre bacaš samo kada ljudi koji dođu kod tebe krenu da povraćaju od smrada fermentacije istog.
Imaš dobar posao jer imaš kefalo za to. Ili si senior programer negde, ćak možda i lead ili se baviš ekonomijom na srednje visokom nivou. Uspeo si da izđidaš da radiš od kuće 99% vremena, a generalno te ne smaraju jer im zarađuješ masne novce. Ono 1% kada moraš da ideš u kancelariju je kada je sastanak sa klijentom, pa kreće opsežni proces dezinfekcije, struganja slojeva i lokalizovanih požara da bi se doveo u red da se neko ne zagrcne kada stupiš u salu za sastanke. Od frizure si se odavno odrekao i za takve prilike prosto skineš svu kosu veet kremom za depilaciju jer te mrzi da briješ glavu. Imaš jedno odelo i jedne cipele i jedan donji veš i čarape koje čuvaš za takve prilike i držiš ih vakuumirane dok ti ne zatrebaju.
Što se hobija tiče, težak si kukač i cmizdriš na svaku promenu koja na neki način afektuje tvoju armiju, čak iako to radi na pozitivan način jer se gnušaš promena i moranja da se prilagodiš na bilo kakav način.
Umeš da igraš relativno sposobno, ali te generalno sahranjuju jer jebiga vitezovi. Na turnirima, doduše prolaziš sasvim solidno jer čim te udari kompetitivan duh bivaš kao Darkwing Duck i kažeš “let’s get dangerous”

Gvozdene ruke – Ti si, matori, onaj klasični sigma grajnd sisač kurca Endrua Tejta i pasionirani pratilac Džoa Rogana i još sijaset podkasta istih takvih morončina koji tripuju da imaju nešto pametno da kažu.
Afektuješ taj neki živi brzo umri mlad, zgrni pare, jebi cave stil života. 
Pare nemaš jer je svaki poduhvat koji si ikada pokušao neslavno propao jer se u biznis razumeš ko ciganka u kontracepciju. Skočio si na kripto ludilo onog trenutka kada se pokazalo kao relativno efikasan način da se brzo zgrne OK lova. Potrošio si toliko para na rigove za rudarenje da si četiri meseca jeo samo mesni narezak i kupus. Samo si o tome pričao dve godine, pokazivao ljudima nekakve statistike i grafike koje ni sam nisi kapirao jer ekonomija ti je duboka nepoznanica. Svi na poslu su te zamrzeli jer si postao fiziološki nesposoban da pričaš o bilo čemu drugom.
Cave ne jebeš jer, pored toga što si fizički i higijenski odbojan, takođe bukvalno ne razumeš kako da razgovaraš sa ženama i na njih gledaš kao na vanzemaljce sa kojima nemaš ništa zajedničko. Mislim, nemaš, realno. Naravno, višestruka odbijanja tokom godina su od tebe načinila ogorčenu olupinu te si punom parom posisao celokupan incelski Cool-aid i počeo da žene zoveš “ženkama”, čak i majku i sestru, i da svuda naokolo pričaš kako su žene koristoljubive kurve koje samo jure novac i dobar izgled, i kako sad ti da nađeš bilo šta kad nemaš ni jedno ni drugo. A ono mućak. Nije tvoj problem ni što si generalno neprivlačan ni što nemaš kinte. Problem je što si ljudski odron koji bukvalno tera ljude da beže kako otvoriš usta svojim retardiranim stavovima.
Kako to obično biva, pasionirani si vernik u to da je zemlja ravna ploča, da svi lažu i da SAMO TI znaš istinu. Kad god se neko zajebe i pokuša da ti objasni koliko nisi u pravu, bukvalno ih navedeš na samoubistvo količinom primitivnog, bezumnog parotiranja onoga što je neki prevarant rekao o tome online. Najčešći “argument” ti je “A KAKO TO AVIJON NE ODLETI SA ZEMLJE AKO ON LETI PRAVO A ZEMLJA JE OKRUGLA”, što naravno pokazuje da ne razumeš kako vektori funkcionišu.
Takođe, kako to biva sa virtuelnim sisačima kurca Endrua Tejta (sisao bi ti njemu i uživo da možeš), uveren si da muževnost znači agresivna mizoginija, ignorisanje svih emocija osim besa, hladni nehaj prema svakome ko ti nije na neki način koristan, i da je bilo koje pokazivanje slabosti ravno smrtnoj kazni, a ko drugi da pokaže svima ostalima da su slabići do tebe? 
Da bi “izbio slabost iz svojeg tela” aktivni si korisnik teretane, gde ideš gotovo svaki dan, vežbaš nepravilno i kljukaš se čime stigneš da bi bio što mišićaviji. Uglavnom izgledaš kao džak krompira umočen u žitak vosak. Na svaki pokušaj dobronamernih ljudi u teretani da ti pomognu odgovaraš sa prezrivim upadicama, niko više ne pokušava. Gadiš se svima od čistačica, ljudi koji tamo vežbaju do onih jadnih devojaka koje tamo rade i primerane su da sa tobom interaguju na bilo koji način.
Što se igranja warhammera tiče, užasno si neprijatan saigrač, i igranje protiv tebe je sve samo ne zabavno. Hvataš ljude na greške koje su mogle biti izbegnute da ti nisi govno koje krije sposobnosti svoje armije od drugih jer to bi bilo pokazivanje slabosti. Brzo svi u klubu shvate da si smeće i prestanu da igraju sa tobom.
Iskreno se nadam da ćeš umreti što mlađi, kao i svi takvi kao ti. 

Stručni Čuvari – Dve vrste ljudi igraju ovu armiju, teški siromasi i nadobudna govna glave toliko duboko zarivene u sopstveni rektum da mogu da okuse sopstvene želudačne sokove. Ono što moram da naglasim je to da bi tip jedan apsolutno bio tip dva samo da ima adekvatnu količinu viška zarade. 
Zašto siromasi, pitate? Jer su čuvari struke monetarno najjeftinija armija za sakupljanje, zato što su poentažno vrlo skupi za mali broj modela na tabli. 
Naravno ovo je i dalje ratni čekić četres’ ‘iljada™, tako da ćete i za bazičnu 2000 poena vojsku morati da se isprsite nekih 300-400 evra minimum plus zlatna i crvena farba da ne pominjemo forge world modele gde negde moraš da pljuneš 400 evra za jedan tenk jer GW su govna kakvih nema. Ovo sve je opet daleko manje od ~1000 evra potrebnih za većinu do ~2000 evra potrebnih za neke horda armije. Hehe, poen evro. Ne tako skup hobi moj kurac. 
Elem ti si pun sebe, ali za razliku od spehs marhin, to jest Tamni Anđeli i Krvavi Anđeli igrača, ti imaš neki hohovski način ophođenja, i dok se sa ovom dvojicom može razgovarati i sprdati, ti svojim ponašanjem u drugima budiš jak poriv da ti zube saspu u grlo. Nekima bogme i da ti nanesu teške telesne povrede umnoživačima sile hladne ili vatrene prirode. 
Ložiš se da si neko niže plemstvo jer je tvoja porodica pre rata (drugog svetskog prim. prev.) bila vrlo imućna i kao poklon si za 18 rođendan od oca dobio pečatni prsten sa porodičnim grbom, plus je ćale otvorio flašu porodičnog brendija koju je tvoj čukundeda još ostavio u podrum. Destileriju, kao i sve posede su vam, naravno, oduzele komunjare, a šta nisu, prokockao je i popio deda jer su mu zemlju i biznise uzele komunjare. Živiš na konjarniku u komunjarskom stanu i večito lamentiraš gubitak 140-kvadratnog salonca na Dorćolu koji su komunisti oduzeli tvom dedi. Stan nikada nisi ni video. Ni fotografiju. Ne znaš ni u kojoj je zgradi. PARKET OD HRASTOVINE EJ
Ta trauma je toliko duboko uvrežena u tvojoj lozi da na sve što čak i liči na mikroelement komunizma reaguješ kao glupi amer potpuno zadojen paranoičnom propagandom Džona Neša, tokom hladnog rata. Ne deliš ništa ni sa kim. Vrlo jasno razdvajaš šta pripada tebi i nikada ne daješ nikome na korišćenje. Kada ti neko traži novac za bilo šta, odbijaš. Kada se ide u kafanu plaćaš isključivo samo ono što si ti popio i uvek insistiraš na dva računa. Ako ne može, piješ samo vodu celo veče. Ako se voda naplaćuje, odlaziš kući. 
Kustodese igraš zato što su oni najplemenitiji od svih imperijalnih sluga i jer su im oklopi od zlata. To jest od zlatne keramike koja može da odbije đule topa, ali tvoje interesovanje se zaustavlja kod reči “zlato”. Naravno, imponuje ti i to što su veoma elitna armija i individualno superiorni praktično bilo čemu drugim što može da se izbaci na tablu jedan na jedan. 
Igra sa tobom je uglavnom vrlo nezanimljiva i nezabavna jer koristiš najmeta liste i najefektivnije strategije, zato što si jedan od onih beslovesnih šupaka kojima je u životu jedino bitno da pobeđuje i ništa drugo. 
Kad te ljudi vide u klubu prevrću očima. 

Gledači Smrti – Ti si onaj jedan lik što prosto mora da bude P O S E B A N po svaku cenu, a ako baš ne možeš to, onda bar D R U G A Č I J I. Svoju opsesiju time da se izdvajaš iz mase pravdaš izgovorom da eto nisi mogao da se odlučiš za to koju armiju bi igrao pa si izabrao SVE.
Ti si, kao i igrač ultra mornara težak mediokritet, bez ičega što bi te na bilo koji način istaklo na bilo kojem polju, ali za razliku od njega, ti se protiv tog mediokritetstva grčevito i neuspešno boriš. 
Užasava te činjenica da nisi poseban ni na koji način, i onda se na sve pogrešne načine dovijaš da nekako ispadneš iz okvira. Stil odevanja bi se mogao nazvati ekscentričnim da imaš para. Kako nemaš, oblačiš se kao bolid. 
Ukusi u muzici ti se kreću od avangardnih do ekstravagantnih. Sa gađenjem odbijaš bilo šta što ima bilo kakvu formulu. Redovni si posetilac perfomans umetnosti i večeri eksperimentalne muzike gde čupava žena šarene kose udara u gong napravljen od lonca za otkuvavanje veša dok viče ŽESTINA i publiku gađa sirovim kikirikijem. Ložiš se da razumeš o čemu se tu radi. Lažeš i sebe i druge. 
Na poslu se uvek trudiš da se istakneš, opet na najpogrešnije moguće načine. Stalno predlažeš izmene za već ustaljene, efikasne i sasvim solidne procedure. Kada te vide, nadređeni otvaraju flašu vinjaka ispod stola. Neki i ne kriju da si ti razlog što piju. Smatraš sve kolege na poslu za nesofisticirani plebs i aktivno guraš da im postaneš nadređeni kako bi ti njima svima pokazao kako se to radi. Šta to? Nije bitno, to. 
Na svaku pohvalu bi mahao repom ko kuče da ga imaš. Samo ti to nešto znači u životu. 
Sa roditeljima ne komuniciraš otkako su ti rekli da se iskuliraš i prestaneš da se ponašaš kao skorojević. 
Igraš, naravno, prosečno, i kada ljudi pokušaju da ti daju savete, pobesniš i razgoropadiš se jer sve što čuješ je “običan si, običan si, običan si” glasom svojeg instruktora violine koji te je prozreo i mrzeo. 

Agenti Carstva – Adendum, ovo nije specifičan tip osobe. Ova kategorija se dodaje na gorepomenute ljude zavisno od toga da li im odgovara ili ne.
Ti si nesposoban da išta u svom životu privedeš kraju, tako i formiranje liste od 2000 poena za armiju koju igraš. Kao i u realnom životu, gde nikada nisi završio fakultet, tvoj posao uvek mora da dovršava neko treći, i mrzi te zbog toga, sve projekte tokom školovanja su radili drugi dok si ti ladio jaja ili se minimalno angažovao. Svaki obrok uvek završi nepojeden do kraja i često mesečno baciš dovoljno hrane da prehraniš četvoročlanu porodicu.
Verenicu si verio pre sedam godina i još uvek nisi zakazao venčanje. Ona stalno priča o deci ali jebiga kako kad ti nikad ne privedeš seks kraju. Naravno, vara te sa kim stigne, ali te, iz nekog sumanutog razloga ne ostavlja.
Svaki gejm koji si ikada igrao nije se priveo kraju jer razvlačiš svoje poteze i nešto što bi trebalo da traje maksimalno tri sata razvučeš na šest ili više. Na kraju vas gazda kluba isteruje dvadeset minuta po kraju radnog vremena. Jednom si otišao na turnir. Razvalili su te sa tolikom razlikom da si posle dva odigrana meča otišao kući ne javivši se organizatoru.
Bedna jedna kreatura.

Specijal: Najlakše je otići

• 

Radojica je bio zabavljen, ne i zauzet, popravkom automobila koji je mušterija dovezla pre dve nedelje. Tek sada je, u stvari, podigao haubu i krenuo da vršlja po motoru da vidi šta se tačno pokvarilo u kolima. Kroz maglu se sećao da je mušterija pominjala nešto oko amortizera napred. Pa dobro ništa neće faliti ako na to sve doda i jedno “pokvarile ti se i bobine, pa sam mor’o i to da zamenim jebiga. Ćuti dobro što sam otkrio moglo je gadno da bude”. A i šta kurac, ima on da popravi auto kad bude spreman za to, šta bre, ima taj fićfirić da čeka. Sav je bio onako ženskast kad mu je doveo auto, sav nešto isfeminiziran i, ono, nosio tesne pantalone.  A i malo malo pa je zivkao u radnju. A to je teralo Radojicu da, uz težak uzdah mučeništva, ustane sa stolice na kojoj je sedeo i gledao trebe kako prolaze pored radionice, i popne se uz dvadeset basamaka do nečega što je samo on zvao kancelarija, da se javi, jer je bio previše škrt, čuj mene škrt, štedljiv, da bi kupio bežični telefon, iako je u leto gospodnje 2022 godine to nekako valjda bilo normalno. Mobilni telefon nije imao od 2009 kada mu se Nokia 5110 pokvarila i kategorički je odbijao da kupi nov jer sva ta zapadna tehnologija je od đavola, kada će rusi da naprave mobilni telefon a?
Radojica se nije previše zamarao razmišljanjem. Misli su bile nešto što bi se dešavalo nekome drugom. Njemu to nije bilo potrebno. Njegov život je bio prijatna rutina nerada, precenjivanja tog nerada i činjenice da mu je za bilo koju nedaću u životu bio kriv svako drugi samo ne on sam.

Dok je tako kopao po autu i razlabavio amortizer koji se eto “oštetio” pa će “morati da stavi drugi, jebiga sinko pazi kako voziš preko policajaca” krajičkom oka ukadrira jednog dečka iz kraja. Nije mu znao ime, kao što nikome ko mu nije donosio direktnu korist nije znao ime, jer se Radojicin svet oštro delio na ljude koji mu donose korist i nebitnu pozadinsku buku. Ali eto, taj dečko mu je pre koju godinu došao sa biciklom sa ispumpanim gumama i Radojica mu ih je, u napadu vrlo nekarakteristične altruističnosti, iste napumpao besplatno. I od tada, kada god bi prošao pored radionice, ljubazno bi mu se javio. 
“Zdravo čika Rade”, ljubazno mu se javi bezimeni dečko. 
Nekarakteristično za Radojicino poslovično odsustvo brige za bilo koje živo biće na ovome svetu koje se nije zvalo Radojica Opančić, on primeti da je dečko loše raspoložen, zamišljen i da ga nešto tišti. Svestan da je to plodno tle da on dečka stručno posavetuje kako da živi svoj život, Radojica se pridiže i krete da briše zamašćene ruke krpom. 
“Šta je to bilo? Reci čika Radetu, jesi u dugovima nekim?” 
“Ma nisam, Čika Rade, nego eto. Putujem sutra.”
“Jeli a gde?” 
“U Švedsku” 
“Opa, i kad se vraćaš?” 
Dečko ne odgovori na trenutak. Pogledom koji je bludeo i fokusirao se na tačku nekoliko hiljada kilometara udaljenu, gledao je u svoje patike. 
“Ne vraćam se, čika Rade, odlazim za stalno. I devojka i ja smo izvadili vize i odlazimo odavde. Pa htedoh da se javim samo” 
Radojica ga odmeri kao da ga prvi put vidi. Pogled mu je bio hladan, kao i glas kada je progovorio. 
“Pa da, najlakše je otići”, procedi. 
Dečko se trznu kao da ga je neko udario, zausti da nešto kaže, zastade, okrete se i ode. 
Radojica glasno zakrklja i pljunu na zemlju dok je zvuk momkovih koraka postajao sve tiši.
“Pa da”, reče on dok se vraćao čačkanju potpuno funkcionalnog motora:”Najlakše je otići. Sva ta deca. Sva su lenja i dokona. Niko neće da radi, da zaradi. Samo bi da idu. Pa nek idu! Kad su govna! Niko od njih ne pomisli bre da vrati ovoj zemlji nešto za ono što im je pružila! Niko bre da se žrtvuje za bolje sutra! Svi samo svoju guzicu gledaju! Stoka bre!”

Radojica otpljunu još jednom i zadovoljan svojim učinkom sede na stolicu iz koje je gledao trebe kako prolaze. 
Na trenutak se zamislio i okrenuo ka svom šegrtu koji je sedeo za drugim stolom u radionici. 
“Je li Žile, šta beše nije u redu sa ovim sitroenom što nam ga je onaj pederko dovezao?”
“Treba zimske gume da se stave, gazda”, dobaci Žile zauzet rešavanjem sudokua iz besplatnih novina.
“Je li bogati, pa znači moraće još bar nedelju dana da čeka”.

Brzi Hejt: Biblioteka veća od mozga

Od ljubitelja (ako se to tako može nazvati) raznih žanrova zabave, nista mi se ne gadi više od sakupljača knjiga.
Možda malo pozadine. Nedavno je na jednoj od najgorih grupa na fejbuku osvanuo post sa citatom Emilije Klark, gde ona tvrdi da se treba kloniti ljudi čiji su televizori veći od njihovih biblioteka. Na stranu to što je dotična glumica, a svi znamo da su glumci među najglupljim, najegoističnijim i najispraznijim ljudima na svetu, nego je ta izjava onaj klasični bumerski proser.
I, što je najgore, netačna je.
Stoga, moramo napraviti razliku između dve vrste ljudi; sakupljača knjiga i onih koji ih čitaju.
Da, naravno, između ova dva skupa postoji određeni presek, samo što dotični nije iole onoliki kolikim bi neki (čitaj sakupljači) voleli da ga predstave.

Ne bi bilo zgoreg možda definisati te dve vrste ljudi. Čisto da razgraničimo ta dva obrasca ponašanja.
Sakupljači knjiga su ljudi koji redovno kupuju knjige, jedva čekaju sajam knjiga, i ne propuste priliku da se što češće pohvale svojim kolekcijama, sveže kupljenim knjigama i citatima sličnim ovom gore smeću. To su oholi, često priglupi ljudi sa klasičnim ‘gleda preko komšijine ograde’ seljačkim mentalitetom. Njima je bitan status, koji misle da podižu time što kupuju još i još knjiga. Problem sa time je što oni uglavnom ne čitaju knjige. Oni ih samo sakupljaju da bi se hvalisali svojom kolekcijom. Ako čitaju, to se svodi na knjigu do dve godišnje i to uglavnom na neku beletristiku; jedino što su njihovi isprazni mozgovi sposobni da svare. Orgazam doživljavaju kada kupe novu policu. Jer na nju mogu da stave još knjiga, samim time podižući svoj status. Naravno samo u svojim očima.

Sa druge strane, čitači knjiga dotične prosto čitaju. Znam. Zapanjujuće. Ne masturbiraju na same sebe jer imaju knjige, ne hvališu se drugim ljudima o tome, ne lože se da su nešto zajebano samo zato što im zidove u stanu prekrivaju police pune cepanica koje služe samo za sakupljanje prašine i tužni fleks gde u pravom malograđanskom maniru ‘ja bogat ti govno’ misle da drugima pokazuju kako su kulji i bolji a sve što pokazuju je da su jadni i bejzik. Vid ti mene opet se vratih na sakupljače. Rekao bi čovek da sam pristrasan. Elem. Kao što rekoh, čitači knjiga iste čitaju. Knjiga kupuju samo onoliko koliko nameravaju da pročitaju jer ne bi da traće novac u promašenom pokušaju da poboljšaju sebi ugled. I kada završe knjigu, uglavnom je proslede dalje da je drugi čitaju. Jer svrha knjiga je da budu čitane, ne da sede negde na polici. Ako neku knjigu zadrže to je jer im je baš prirasla srcu. Sve ostale završe kod nekoga drugog ili na tavanu/podrumu.

A ako do sada niste shvatili šta sam nameravao da kažem, prosto je.
Čitanje knjiga je divan hobi, proširuje vidike, obrazuje, povećava rečnik i odlična je tema za razgovor.
Sakupljanje knjiga je jedan sranje hobi, jadnički, bednički, u rangu sa onim gubitnicima što dele stotine selfija ispred spomenika i zgrada kada negde otputuju, ljudi koji kupe skup auto i onda ga drže parkiranog ispred zgrade, ljudi koji kupuju skupu odeću i asesoare ne zato što im se dopalo nego da bi ih drugi videli u tome.
Nemojte biti jadni. Nemojte biti bedni. Čitajte knjige. Nemojte ih sakupljati.

Patološko sakupljanje je mentalna bolest. Molim vas, lečite se.

Korporativno bludilo, menadžment edišn

Recimo da ste, nekako, uspeli da dospete na neku odgovornu poziciju u firmi. I tu ne, ne mislim na to da ste neki menadžerčić koji vodi tim od desetak ljudi, to nije odgovorna pozicija. Ni blizu. Dakle dogurali ste do višeg srednjeg menadžmenta u nekoj velikoj firmi, ili do višeg menadžmenta u manjoj (što mu dođe isti kurac). Nenadano ste shvatili da odgovorna pozicija sa sobom nosi izvesnu, pa, odgovornost. Niste bili pripremljeni za to. Niste bili pripremljeni da budete svesni toga koliko vaša firma igra na ivici noža između profitabilnosti i stečaja. Niste bili pripremljeni da shvatite koliko se zaposleni svojski trude da je gurnu ka stečaju, mahom nesvesno, iz čiste ljudske lenjosti, neznanja i nekog nenamernog bezobrazluka. Čuj mene nenamernog. Spremite se na neprospavane noći. Neplaćeno prekovremeno. Izgrižene noke i očupane zanoktice. Ok, da, plata je bolja, ali da li je vredno toga? Tome samo vi možete da date odgovor.

Ono na šta definitivno niste bili spremni su sastanci. Toliko mnogo sastanaka. Mahom nepotrebnih. Mahom je većina njih mogla komplet da prođe kao e-mail sa povratnom notifikacijom da ste pročitali. Takođe niste bili spremni da shvatite to da je većina ljudi koja dogura do tih pozicija gomila retarda potpuno odsečenih od realnosti. I to da ćete baš sa njima imati te gomile sastanaka, tokom kojih ćete dobijati poriv da odgrizete sebi obe noge i da vaš obogaljeni torzo odlebdi negde daleko čistom snagom vaše volje, jer Vogonska poezija je zabavna u odnosu na ovo. 

Evo šta ćete čuti na tim sastancima, i koliko te stvari, u stvari, ništa ne znače.

Mala napomena: Niko, ali bukvalno niko, ko izgovara ove izraze u njih ne veruje ni 1%. Ovo je pitanje čistog parotiranja onoga što su čuli, i što su prvo počeli da koriste jer “pa svi to koriste” da bi posle šest meseci prešlo u refleks. Ko kad kažeš “pa”, “ovaj”, “znači” i slično. Efektivno ovo su kompleksne poštapalice i ništa više. Onda posle godinu dana su pokušali da nekome objasne nešto prosto, i na svoje zaprepašćenje, shvatili da ne mogu da upotrebe normalan jezik i rečnik jer im ove bljuvotine prosto same izlaze iz usta, nepozvane. Naravno začarani krug se desi kada novajlije dođu na pozicije i čuju njih da ih koriste pa pomisle da i bi i oni trebalo to da rade. Najgori su naravno oni ološi koji su ovaj moronski rečnik koristili i pre nego što su dogurali na neku odgovornu poziciju, dok su se svojski trudili da na istu doguraju. Oni se pipaju na takav rečnik jer ih, u najboljem maniru vračeva i termina “reči imaju moć” to u njihovoj glavi čini moćnijima i uspešnijima.
U ironičnom self fullfilling prophecy-ju, jebeno su u pravu. Uporno ponavljanje moronskih reči ih na kraju i učini moćnijima i uspešnijima. I to bi, realno, trebalo da vas užasne, i da vas natera da se noćima budite obliveni znojem od jezivih snova, jer zamislite vi koja gomila idiota u stvari kontroliše svet.
Nu, da poćnemo.

Skalabilno – Reč koja ne znaci ništa, a istovremeno znači apsolutno sve. Doslovno možete da na bilo kom sastanku, u bilo kom momentu, upadnete u reč i izgovorite:“Izvinjavam se ali da li je to skalabilno?” i time popecati divljenje ostalih, i u njihovoj glavi podići sebe na nov nivo poštovanja jer ste postavili to mudro i, nadasve, krucijalno pitanje. Naravno ovo je vrhunska stvar za izgovoriti kada vas uhvate na prepad i pitaju vas za mišljenje dok vi bezumno buljite u telefon ispod stola, na kojem ili vrtite nekakvo bezumno sranje tipa Heartstone ili neku sličnu mobilnu igricu koja je svojevrsna krckalica vremena, ili zijate u furry shemale porn jer vašem umu, potpuno otupelom od posla, sastanaka i užasa koje doživljavate svaki dan, to je jedino što izaziva bilo kakvu reakciju u donjem predelu, a treba zadovoljiti suprugu kada se vratiš kući pa kako drugačije nego da maštaš kako ga mećeš u antropomorfnog roze vuka sa očima koje se kolutaju kao kaleidoskop, pošto ti je žena odavno gadna i najradije je ne bi gledao ako ne moraš.

Sustainable – E pazi sad ovo. Već si pitao “A da li je to skalabilno?” tokom sastanka i požnjeo divljenje ljudi koji se nisu pre tebe setili da to isto pitanje postave, pa sad moraju da čekaju da se globalni cooldown tog pitanja završi, jer ne sme se prečesto postavljati. Vratio si se gledanju ili igranju nekog retardiranog sranja za dokone idiote ili si počeo da maštaš kako stojiš u dvokolicama koje vuče tvoj šef u full SM autfitu a ti ga po leđima udaraš dvometarskim, ljubičastim dildom i vičeš “Điha Zelenko!”. Sastanak se odvija mimo tebe, tuđe glasove čuješ kao nejasnu, pozadinsku buku. Nastaje trenutak kada kadenca iste ode u vis oktavu dve, i shvatiš da je nastupila tišina i da svi, iščekujući gledaju u tebe. Bacaš pogled na video bim i shvataš da blagog pojma nemaš šta se to projektuje na platno. Vadiš drugi, malo ređe upotrebljavan kec iz rukava. Šeretski se zavališ u stolici, ko Han Solo, realno da možeš podigao bi noge na sto, i kažeš:”A da li je to sustainable?” Po pogledima divljenja, zaključuješ da si postavio pametno pitanje, i vraćaš se pređašnjoj maštariji, osim što ovoga puta dvokolicu vuče seksi menadžerka koja sedi prekoputa tebe a koju bi cela firma nataknula na kurac, da čak i žene.
Elem, sustainable kao termin je praktično isto kao skalabilno samo se odnosi na vreme a ne na obim posla. Dakle ne da li nešto može da se prilagodi količinski-po ljudstvu nego da li je održivo na određene rokove; obično duže nego što je predloženo. Obično mnogo duže do zauvek. Pitanje je svakako retardirano jer će izlagač sigurno da objasni da li je sustainable, ali ako ne kaže baš tu reč, ostavlja ti otvorena vrata da je ti izgovoriš u formi pitanja i nateraš ga da ponovi barem pola izlaganja. On će te mrzeti, drugi će želeti da budu ti.

Hajde da zakažemo sastanak – Otvoriš mejl i prva stvar koja ti iskoči je ime kolege kojeg baš ne voliš i subject je ‘Sastanak’. Uz težak uzdah, prevrneš očima, jer, baš nisi planirao da sediš negde sa grupom drugih ljudi i pričaš o nebitnim stvarima. Ovo pitanje u obliku izjave u prevodu znači nekoliko stvari. Pod jedan da je osoba koja ga izjavljuje najobičnija, odvratna, poltrončina koja želi da se dodvori nadređenima tako što će predložiti sastanak, jer je opšte poznato da nadređeni PROSTO ŽIVE ZA SASTANKE, i umesto da odu da jedu meso ugrožene vrste u restoranu za koji zna jako mali broj ljudi, oni sad moraju da sede u pretoploj kancelariji koju greju video bim i nekih dvadesetak laptopova, da ne pominjemo dvadesetak bezumnih kretena koji bi takođe svi da nisu tu, te klima ne može da kompenzuje, a i da može da kompenzuje uvek će se naći neka razmažena, zimogrožljiva pizda da cmizdri kako joj je hladno, a naravno obučena je što oskudnije može i potpuno suprotno pravilima oblačenja u toj firmi. Drugo, da je osoba koja postavlja ovo pitanje dokona, i potpuno nezainteresovana za svoj posao te joj trebaju konstantni podsetnici na to šta u stvari treba da radi i kojeg nesrećnika da kinji za to. Treće, da je ta osoba, van firme, gubitnik bez prijatelja, i da joj je to jedini ljudski kontakt gde se oseća okružena prijateljima, a realno istina je suprotna; svi pozvani je mrze. Četvrto, da je ta osoba, kao i ona gore lenja i nezainteresovana za svoj posao i onda je u fazonu “jaaaaao što me mrzi da zapisujem šta treba da radim i da vodim neki zapisnik, hajde da zakažem sastanak gde će neka nesrećna budala morati sve to da mi sažvaće u lako svarljive segmente, i onda će još morati da mi to sve, sređeno i raspoređeno šalje na mejl, da ne moram ja ništa da radim”. Gnusna đubrad.

Manage expectations – Poveo se razgovor o platama i jedan od mlađih menadžera je, budalasto, natuknuo da su neki zaposleni izrazili želju za povišicom, koju, realno zaslužuju. To je, istog momenta, privuklo pažnju finansijskog direktora, koji je, do tog trenutka, netremice zurio u, teško nabavljenu, dečju pornografiju na svom telefonu. Hitro je podigao pogled, fiksirao mladog menadžera na taj način da se ovaj, jadan, osetio kao da ga T-1000 pohotno gleda i kroz zube procedio na užasnom srboengleskom:”Jor emplojiz nid tu lrn tu menedž ekspektejšns”. I, smatrajući da je time bilo kakva diskusija gotova, vratio se građenju zatvorske kazne, jer je već bio na tapetu službe za VTK. Ako mladi menadžer nema dovoljno samosvesti i socijalne inteligencije i pokuša da nastavi debatu, ućutkaće ga, najverovatnije direktor, ili zamenik direktora. Povišica, naravno, neće biti odobrena. Jer “manage expectations” efektivno znači da nikome ne sme da se povećava plata (osim naravno direktoru, zameniku direktora i finansijskom direktoru) jer ako se to uradi, postavićeš presedan, a ljudi se jako brzo naviknu na takve beneficije, i posle kako da direktor sebi priušti još jedan Audi i jahtu pride?

Nismo ostvarili targete – Ovoga puta, sastanak je zakazao direktor. Svi su, naravno, na isti došli najbolje obučeni, sveže ispeglani, izbrijani, ošišani i namirisani, čak i onaj mufljuz čiji je ceo doprinos sastancima ikada bio taj da smrdi u nekom ćošku i ne kaže ništa. Dočekala ih je sveže očišćena, namirisana i sređena kancelarija za sastanke. Voće u posudi na stolu, flaše skupe vode, novi notesi i hemijske kod svakog sedišta, peciva na stolu u ćošku. Dočekao ih je i direktor, obučen smart kežual, što do sada nikada nisu videli i samo je doprinelo osećaju nespokoja. Tokom celog sastanka direktor je bio izuzetno uljudan, lepo raspoložen i zainteresovan. Svakoga je propitivao o njihovim sekcijama, divizijama, timovima. Ispostavilo se da zna sve što se dešava u firmi, čak i stvari za koje su se trudili da se ne zna. Popričali su dobro o tome šta se odvija u firmi, i ko radi šta, i kako treba i tako dalje. Nekako je uspeo da sve ljude dovede u stanje opuštenosti iako su svi i dalje imali neki uncanny valley osećaj. Podelio je očinske savete, predloge, ideje, zacrtali su se planovi, vrlo konstruktivan sastanak sve u svemu.
Sastanak se završio, ljudi su krenuli da ustaju. Direktor je pročistio grlo, vrlo glasno, nateravši sve da stanu, i, uz osmeh, rekao:”E, da, samo još jedna stvar, nismo ostvarili targete”.
Svi su sastanak napustili u blagoj panici. Ta izjava efektivno znači: Para nema, posao vam u bilo kom momentu visi o glavi, ovo je samo prijateljski podsetnik. U prevodu, imam veći kurac od svih vas zajedno, krenite da se ponašate inače ste opasno najebali.

As a service – Radiš u firmi koja se bavi prodajom softvera. Recimo da imate neki program koji je marginalno popularan, dovoljno da udobno živite od istog. Ali vi biste još, jer naravno, kao sva druga gramziva govna na svetu, želite SAV novac. Ajde što pirateriju smatrate gubitkom, nego i neprodavanje nečega takođe smatrate gubitkom. Bolesnici. Enivej, neko je sazvao SASTANAK, i naravno, morao si da prisustvuješ, ali nešto je drugačije. Tip koji ga je sazvao ga takođe vodi. Pripremio je prezentaciju, energetičan je, samouveren, nešto tu smrdi na novu ideju koja može da prođe. Ne sviđa ti se to, kao što ti se ne sviđa bilo šta što menja status kvo. Vidiš da je predavač razložio funkcije programa na core funkcije, koje morate da obezbedite u svakoj novoj verziji istog, kao i na još dve grupe, na manje poznate funkcije koje skoro niko ne koristi jer su vešto sakrivene po menijima, uglavnom jer je front end devove boleo kurac da naprave kvalitetan i user friendly GUI. I gomile ljudi koji koriste vaš program kukaju za tim funkcijama jer ne mogu da ih nađu i onda misle da ih nema. I sada, predavač predlaže da se napravi kvalitetan, user friendly GUI gde će sve te funkcije biti jasno vidljive i lako dostupne. I onda izgovori ono što te natera da skočiš sa stolice:”Ja gospodo predlažem da sledeću verziju naše aplikacije prodajemo ‘as a service’.” JEBOTE KAKO SAM BIO BOLESNO GLUP! Ono što smo prodavali jednom smo mogli da prodajemo mesečno! Well, BOLJE IKAD NEGO NIKAD! ALI JEBOTE KAKO SE JA NISAM PRVI TOGA SETIO ALO!
Naravno predavač ima ideju da se aplikacija prodaje klot sa samo core funkcijama jer realno većina korisnika samo te i koristi, i onda da prvu polovinu opskurnih funkcija lepo rasporede u apdejte tokom narednih godinu-dve a drugu polovinu opskurnih funkcija da ponude kao DLC za koji mora da se doplati. Svi ste zadivljeni i svi ga mrzite jer se ovoga setio pre vas.
I tako deco, nastaju sranje ideje govnjivih ljudi. Da puše kurac svi koji bi bilo šta da nude “as a service”.

Inspiring – Sediš kod kuće i spremaš izjavu kojom ćeš započeti sastanak koji nisi ti sazvao ali je direktor odlučio da ćeš ga ti voditi, verovatno jer si nešto zasrao. To jest gotovo sigurno jer si nešto zasrao. Na pamet ti padaju raznorazne rečenice koje bi mogao da da iskoristiš. Tvoja devojka željna malo intime sa tobom jer te nije videla danima kako treba ti svojski pomaže u tome, jer što brže završiš sa tim sranjem to ćeš brže, nada se, primetiti da je ispred tebe žena od krvi i mesa koja je iz nekog neshvatljivog razloga odlučila da bude sa tobom, iako je imala daleko bolje ponude, koje, polako, podsvesno, kreće ponovo da razmatra jer je ti kao svaki drugi korporativni idiot, zapuštaš. Na njen predlog, odlučuješ da iskoristiš reč “inspiring”, naravno izgovorenu “INSPAJRING” jer nije korporacija u srbiji ako na sastancima gomila funkcionalno nepismenih ljudi ne koristi jezivi srboengleski koji izaziva moždane udare svakoj iole obrazovanoj osobi u toj prostoriji. Predlog je odličan. Jer ako započneš sa tim izrazom, svi će shvatiti da je ovo standardni sastanak bez ičega relevantnog i trenutno isključiti pažnju do tog nivoa da bi komotno mogao da go oponašaš helikopter ispred njih i jedino bi dobio jedno pitanje postavljeno čisto da se čuje glas, a konto svog kurca i to da li je isti skalabilan. Inspiring je klasični ne-izraz, to jest reč koja u korporativnom lingu nema apsolutno nikakvo značenje i koristi se kao filler i kao nešto što se eto, pro forme iznosi u izjavama kako bi izlagač, neobučenom ili nezainteresovanom uhu zvučao kompetentno, što uglavnom nije.
Zadovoljan uvodnom reči, ti nekim čudom, shvataš da ti je devojka žena od krvi i mesa i te večeri joj pokažeš da ti je kurac odista skalabilan. Predupredio si da te ostavi barem na mesec dana. Jadne srpske žene sa nama.

Excited – vidi inspiring

Energized – vidi excited

Moramo biti kreativni – Na sastanku se povede razgovor oko nagrađivanja zaposlenih za ispunjene targete, inteligentne ideje i generalno nestandardne doprinose firmi. Na predlog jednog od nižih menadžera da bi mogli da dobijaju bonuse, finansijski direktor, opet naravno, na lošem srboengleskom, izjavi:”Vi mast bi krijejtiv vid rivords”. Što u prevodu znači da se zaposlenima ni u kom slučaju ne sme isplatiti novac da se na tako nešto ne bi navikli. Predlozi koji se smatraju dobrim su ograničena serija polo majica u nekoj boji u kojoj niko nikada ne bi hteo da bude viđen na ulici, bedževa, loših ranaca za plažu na koje je neko za minimum para zalepio logo firme, šolja za kafu, termosa i sličnog beskorisnog smeća koje ljudi iovako već imaju.

Retention strategy – Iliti strategija zadržavanja ljudi. To jest, šta firma može da uradi da izbegne to da zaposleni daju otkaz i pređu u druge firme gde su bolje plaćeni i gde ih ne gledaju kao na nužno zlo. I naravno, kao i svi ostali biznismeni, potpuno odsečeni od realnosti, ta strategija nikada ne sadrži novac. Jer da se ne lažemo jedina stvar koja će da te zadrži u nekoj firmi je to da ti adekvatno povećaju platu, ili barem redovno isplaćuju bonuse po postignutim targetima. Mislim da bi svim ljudima iz višeg menadžmenta trebalo svakodnevno prikazivati onaj strip sa rakunom koji urla kako mu treba novac, kako hoće samo novac. Mada bi to verovatno pogrešno protumačili i pomislili da se to odnosi na njih jer oni hoće samo novac. Svakako, glavna HR-ovka, jedna izuzetno neprijatna žena, koja je, po amerikanski, popila firmin kool-aid (čitaj fanatično je lojalna firmi jer je klasični bezlični poslušnik, plus je puštaju da zlostavlja ljude koliko god njeno pogano srce to želi) spusti na sto debelu fasciklu sa papirima (tehnologija joj nije jača strana) i kaže na užasnom srboengleskom:”Vat iz ar retenšn stretdži?”. Posle višesatne diskusije, shvataš da strategija zadržavanja ne postoji, jer je ljudima u višem menadžmentu nepojmljivo da bi neko uopšte hteo da ode iz firme, i da se svodi na “Ne damo pare ali svejedno te molimo da ostaneš i odbiješ bolju ponudu za manje posla i vise para. Što? Pa eto tako, aj pls, trep trep vidi kako su nam lepe okice ajde molim te”.

Attrition – Sastanak je došao na temu odlaska ljudi iz firme. Jer, kao i svaka druga firma u Srbiji, radnici nisu smatrani za nešto što bi trebalo negovati, kao ni vredne za ulog truda potreban da se zadrže, nego za potrošnu robu koja dođe i ode. Ali, kako su prošle godine, a reputacija firme je realna stvar (i u kurcu je, jer srpski biznismeni), jer svi ljudi koji odu odatle, pričaju, sve manje i manje ljudi aplicira a sve više ljudi odlazi, što naravno posao svaljuje na sve manji pool ljudi, koji su naravno sve nezadovoljniji, te i oni odu, jer umesto da firma shvati da će i njih izgubiti ako nešto ne uradi i ono bar im ne isplati bonuse jer rade posao za više od jedne osobe, firma ih goni još gore.
Finansijski direktor konačno podigne pogled sa dečje pornjave i fiksira sve ne-senior menadžere za stolom i izgovori, opet, na užasnom srboengleskom:”Vat vil vi du abaut ol d atrišn vir geting?”. U šali, ti kažeš da bi bilo zanimljivo ako bi mogli da zaključate firmu i ne puštate nikoga napolje i da u onu praznu veliku kancelariju doterate krevete pa radnici ne bi morali da odlaze a ni ne bi mogli da odlaze, i ketering bi mogao da se unosi kroz prozor. Na svoj potpuni užas, shvatiš da se niko ne smeje, ali ne jer šala nije preterano smešna nego jer vrlo ozbiljno razmatraju tvoj predlog. Na kraju, glavni pravnik krene da odmahuje glavom frenetično, što tebi izmami mali uzdah olakšanja jer, kao, nisi jedini koji nije monstrum za tim stolom. “Ne možemo to da uradimo, zakonske odredbe oko zaštite od požara nam ne dozvoljavaju da držimo vrata zaključanim”, izgovori on. I dalje vlada potpuna tišina. Shvatiš da se nije šalio. Shvatiš da neki od njih imaju tužne izraze lica jer im zakonska odredba za zaštitu od požara ne dozvoljava da porobe svoje zaposlene. Ostatak sastanka provedeš sedeći u užasnutoj tišini, skrolujući kroz poslovne ponude na internetu, na žalost nesvestan da će u svakoj firmi biti ovako.

Growth – “Kako stojimo sa rastom?”. Kada ovo pitanje bude postavljeno, znaj da je došlo sa usana nekoga iz višeg menadžmenta, ili, u retkim slučajevima, nekog naivnog lika koji je nekako zaglavio srednji menadžment jer je bio jedini iole sposoban u celom svom sektoru. Ovo pitanje bukvalno znači samo jedno “Kada mi povećavate platu, za koliko i kada dobijam bonus i koliko?” Na ovo pitanje se naravno odgovara sa “Kojim rastom?”, jer, naravno, growth se uvek i samo odnosi na plate višeg menadžmenta, obični radnici će od toga da vide jedan lep, neobrezan kurac, koji onda, mogu ako žele, da popuše sočno.

Benefits – Benefits iliti godišnje povišice/bonusi, penzija, zdravstveno i slično. Ovo pitanje se generalno nikada ne postavlja na sastancima iz prostog razloga što svi prisutni znaju da je to pitanje tabu tema. Tolika tabu tema da me čudi kako nema negde u pornjavi kategorija “benefits” koja se ne odnosi na dobre prijatelje koji se jebu. Možda i ima. Pravilo 32 nalaže. Svakako, što se beneficija tiče, zdravstveno imaš ako si prijavljen jer je firma zakonom obavezna da ti ga uplaćuje (a država mnogo ne voli kada ne dobija pare tako da vrlo uredno i agresivno pazi na ovakve stvari). Ali uvek se firme trude da nekom peripetijuom te prijave samo za minimalac pa da “OsTaTaK PlAtE DoBiJeŠ Na RuKe”, kako bi plaćali što manje. A ti jadna budala, srećna što uopšte imaš posao ćutiš i smrdiš. Penziono isti slučaj. Sve ostalo je generalno pitanje koristi i da li firma nekako može da unovči tu beneficiju. Tipa ako dobija subvencije od države pa vam bonuse isplaćuje od tog novca, ili ako može da utaji porez ili da nekako dobije više novca nego što vama isplati. Što se privatnog zdravstvenog tiče, to jedino ako su sklopili dil sa osiguravajućim preduzećem i to nekako ide njima u korist. NIkada vama. Jednom godišnje ti ostave čokoladicu na stolu. Ta čokoladica treba da ti znači više od porodice.

Rockstar – Ozbiljne teme su već prežvakane, sastanak se polako bliži onom trenutku kada je bitnost iz zenita polako krenula da se kloni ka zapadu. Pažnja, koje realno nije ni bilo, popušta još više. Jednog trenutka, niži menadžer iz prodaje, uz osmeh, kaže “da znate da imamo novog rockstara kod nas”. Svi kreću da se smeju. Finansijski direktnor, poslovično, kreće da uzima opklade koliko dugo će dotični da opstane u takvom stanju pre nego što ili da otkaz ili zamre u opskurnost. Rockstar je termin koji nadređeni koriste za neku naivnu budaletinu koja se lomi od posla i radi sve što mu daju da radi i onda još juri naokolo i radi tuđ posao, sve kako bi se pokazao kao vredan i koristan radnik u nadi da će požnjeti neku beneficiju ili unapređenje. Sve što će požnjeti je podsmeh, ogovaranje i u najboljem slučaju dobijanje zvanja SENIOR [unesi titulu koju je već imao ovde]. A kao što svi znamo, ta titula ne znači apsolutno ništa. Sve što će se desiti je da će, polako, taj radnik izgubiti sav entuzijazam, polet i volju za životom i utonuti u sivilo pozadine a na njegovo mesto će doći novi rockstar koji isto ne kapira zašto svi ostali ćute i rade apsolutan minimum posla predviđen njihovom pozicijom i platnim razredom.

Agile – Čitali smo o socijalnom smaoupravljanju. Nazalost čitali smo režimsku literaturu koja ga opisuje kao najsavršeniju stvar ikad. Primili smo se ko majmuni. Oćemo to – oćemo da svi grabe sve, da što pre i što bolje završe sami! Ne treba nam rukovodstvo – sami će da se pobiju za što teze zadatke! Razvešće se i prodaće decu, biće toliko inspirisani (pogledaj “inspiring”)!
Naravno sve ovo ne može biti dalje od istine jer su radnici, kao i nadređeni im, najgora ljudska bića. Jedina razlika između njih i rukovodstva je ta što rukovodstvo ima moć. Pošto ne postoje dobra ljudska bića, radiće minimum minimuma, niko osim paničara se neće gurati da radi bilo šta što ne stoji u opisu radnog mesta, imaće nula inicijative, motivacije i volje za radom i koristiće svaku priliku da uhvate svaku postojeću i nepostojeću krivinu koju mogu da nađu. Agilni princip rada je go kurac jer su ljudi go kurac.

Korporativno bludilo

Ah, firme. Mahom sranje mesta vođena od strane nesposobnih imbecila, još nesposobnijih podređenih imbecila u kojoj radi gomila lenjih, nemotivisanih morona koji samo gledaju kako da uhvate svaku moguću, postojeću krivinu. E sad ako su firme takva paklena mesta, moraju da smisle neke poštapalice i lajne kojima bi privukli nove zaposlene, naivne ljude koji će možda da poveruju u površinsko značenje dotičnih izjava, i naravno gorko se prevare u tome. Samo neke od izjava koje možete naći na oglasu za zapošljavanje ili na opisu firme na Linkedinu, pogledajte dulje.

Dinamična radna sredina – Ovo se uvek prodaje kao neki korporativni ideal, neka idila. Svi su obučeni smart kežual. Nasmejana devojka kose vezane u rep sedi na lopti za pilates dok čita nešto sa svežeg papira za štampu. Pored nje stoji nasmejani lik srednjih godina, u vrhunskoj formi, glatko izbrijan i upire prstom u tablet. Poster je prožet nekom brzinom, nekom dinamikom, toliko da bi trebalo da obuče šuškavac, obrije se kao Željko Joksimović iz ranih 2000ih i stavi refleksivne skijaške naočare.
Istina je, naravno, potpuno drugačija. “Dinamična radna sredina”, znači, u bukvalnom prevodu sa korporativnog proser jezika:“Ne damo ti da sedneš šest od osam sati, koliko radiš. Onih sat ipo kojih radiš, a sedneš, ti se mrštimo jer ne volimo kada sediš, jer smatramo da relaksacija smanjuje produktivnost. Pauze imaš pola sata, a i to ćemo se truditi da ti nekako ukinemo. Jebaćemo te u zdrav mozak i uvaljivati ti svačiji posao jer posao mora biti završen. Biće toliko dinamično da ćeš završiti u Lazi balaveći u jastuk i vrišteći od straha svaki put kada vidiš papir.”
Dinamičnih vam dvadeset majki jebem.

Prijateljski nastrojene kolege – Kada vidiš ovo na oglasu ili opisu firme znaj da ćeš biti naguran u skučenu, neklimatizovanu kancelariju sa još barem osam drugih ljudi od kojih su šest najgori ljudski šljam dok su onih preostalih dvoje samo obični ljudski šljam. To su drkavi ljudi, uvek neraspoloženi, uvek spremni na svađu i podmetanje noge, večno na puš-piš-kak-kafe pauzama. Barem dvoje od tih osam je večito na bolovanju, dok jedan nekako stalno ima slobodne dane pa onda kada je period najvećeg posla uzme četiri nedelje godišnjeg i vrati se taman kada se sve završi. Naravno taman kada se situacija ustali, dve žene će obe da zatrudne po četvrti put i istog trenutka da postanu potpuno nepodnošljive. Naravno ako se zameriš bilo kome od njih, a zamerićeš se, jer su govna a ti postojiš, krenuće da te opanjkavaju šefu, da lažu, izmišljaju i podmeću pa će šef sve lošije da te tretira, da te kažnjava i brani ti stvari. Jer ono, prijateljski neki narod.

Fleksibilno radno vreme – Naizgled primamljiva ideja toga da ćeš moći da biraš koliko i kada radiš kako bi firma tebi izašla u susret, da bi mogao da bolje organizuješ svoje radno vreme, dokle god ispuniš 40 sati nedeljno. To će se, naravno, pretvoriti u sedmodnevni rad od po deset sati. Jer njima ne trebaju ljudi koji:“Neće da rade nego bi da samo leže”. Kada se pobuniš jer to nije bio originalni dogovor, rukovodstvo će se transformisati u Dart Vejdera koji izgovara ono čuveno “I’m altering the deal, pray I do not alter it any further” pre nego što ti objasni da su usmeni dogovori bezvredni i pokažu ti da si na ugovoru potpisao da ćeš raditi koliko ti poslodavac kaže. Naravno prekovremeno nikome nikada nisu platili niti će.

Bićeš svoj gazda i imaćeš svoj biznis – Druže, kako ovo da ti objasnim, glup si ko kurac, povodljiv i naivan. Posao u koji si se upustio (najverovatnije Herbalajf ili tako neka druga mongoloidna sekta, ali najverovatnije Herbalajf) je čistokrvna piramidalna šema od a do š. Pored toga što ćeš u početku (a najverovatnije i na kraju) praviti go kurac od para, manipulativne sociopate koje guraju te preskupe a bezvredne proizvode će ti isprati mozak do tog nivoa da ćeš stvarno poverovati u to da je Herbalajf super i da je to tečno zdravlje. Ono što će se desiti je da ćeš izgubiti sve prijatelje zato što neće moći da gledaju kako od tebe postepeno nastaje ljuštura od čoveka ispunjena Herbalajf šejkom od vanile, niti će hteti da trpe tvoje sektaško propovedanje i nemogućnost da kao normalno, funkcionalno ljudsko biće vodiš desetominutni razgovor bez da barem dva puta pomeneš to odurno smeće koje valjaš. Crkni, za bolje nisi.

Siguran posao – Direktor je težak alkoholičar kojeg će rani zaposleni neretko zaticati kako leži na podu ispred sekretaricinog stola, u barici svojih bala dok grli praznu flašu vinjaka. Ostatak rukovodstva su beskorisni poltroni koji vire iz direktorove guzice ili još beskorisnije individue koje su do te pozicije došle čistim nepotizmom. Svakako ne mešaju se previše u svoj posao. Firmu efektivno vodi sekretarica, jedna divna, kvalitetna žena koja nekom magijom uspeva da drži sve konce u rukama, kuva direktoru kafu, donosi mu rakiju i novine, ide po burek, vodi knjige, određuje ko će šta da radi, vodi plate, isplaćuje plate, trpi to što je direktor vaćari jer ima dvoje dece koja se školuju, jer jebiga, ne zna za bolje. U tašni uvek ima direktorov pečat ali je previše sjebana da bi shvatila koliku joj to moć nad njim pruža. Posao u ovoj firmi je siguran iz prostog razloga što ljudi beže iz iste kao pacovi iz broda koji tone. Što je odliučna metafora jer će firma da propadne kroz tri godine od trenutka kada se u nju zaposliš. Ni dana više.

Kreiraš sopstvenu zaradu – Ovde nema šta puno da se kaže, kao kod fleksibilnog radnog vremena, drkaće te duplo više za duplo manje, jer će vešto manipulišući uspeti da te prevare i da barem godinu dana ne shvatiš da deo plate koji ti ne isplaćuju jer te varaju u matematici ide direktoru u džep, pa se ti posle iščuđavaj otkud njemu novi audi.

Izazovi – Beži. Beži odmah glavom bez obzira. Ovo isključivo znači da će da te jebu u glavu od dana kada stupiš u firmu do barem tri meseca pošto je napustiš jer niko neće znati kako da radi tvoj posao i non stop će te zvati “samo da te pitaju nešto”. Glavni izazov u takvoj firmi će biti da ne poludiš od muke i stresa dok ti trpaju dužnost na dužnost i posao na posao do granice pucanja, a onda će je, smelo i bezobrazno, prekoračiti, sa osmehom na licu. Kada daš otkaz ponašaće se uvređeno, kao da si im rekao da im je dete ružno (mislim jeste al jebiga na mamu) i neće ti napisati pismo preporuke, jer ih mrzi.

Mogućnost napredovanja – Dva pravca, jedan je da se od prvog dana vrlo aktivno bavite analnom speleologijom, degradirate se, nemate ni trunku samopoštovanja i idete šefu po burek, da bi vas možda, možda proizveo u tim lidera i uvalio vam svoj posao za marginalno veće pare, ili, ako imate trunku integriteta i ipak ne možete nekome da jezik zabijete u guzicu dovoljno duboko da osetite da imaju karijes na donjoj, levoj šestici, u najboljem slučaju, možete da avanzujete na mesto SENIOR [unesi poziciju na kojoj ste već bili]. Šta to znači? Znači duplu odgovornost jer sada morate da nadgledate i šta vam kolege rade jer će vas da ribaju ako oni nešto zaseru a povišica će “da dođe ne brini ti ništa matori”. Mimo toga, jedini napredak koji je izvodljiv je – u penziju.

Prijava od prvog dana – Da ali na odredjeno i to na mesec dana pa “ako se pokažeš” možda produže na 3. Neodređeno dobiti nećeš nikad.

Bonusi zavise od targeta – Bonusi ne postoje. Target je postavljen toliko visoko da je nedostižan, ili se prosto pomeri svaki put kada se zamalo dostigne. Ako se čak i pogodi target, firma iznebuha jako loše posluje, nije likvidna nema sredstava za bonuse, isplatiće ih čim bude mogla i nekako nikada ne bude mogla. Bonusi su veći fantom od onog ujaka jednog što imate što nikad ne znate šta radi, kako je, gde je, da li je živ, šta mu se dešava, i onda samo odjednom zvono na vratima evo njega sa 200g najjeftinije kafe i čokoladom koja je u stvari braon obojena pločica šećera, da priča o svojim poduhvatima i pokuša da vam ižicka pare za neku svoju šemu koja “će sigurno da uspe, dobri moj, kad se uja prevario?”.

Lojalnost – Firma će od tebe da očekuje potpunu posvećenost, slepu poslušnost, osmeh na licu i to da zapostaviš porodicu i prijatelje radi posla. Zauzvrat ćeš dobit jedan ogroman, prljav kurac da izbiješ oko. Sve što lojalni mogu da očekuju je to da će raditi više od onih koji to nisu a da će biti plaćeni isto ako ne i manje od ovih, jer ma koliko se direktor busao u grudi i vikao da on očekuje a li i ceni lojalnost, on istu vidi kao slabost i vešto je koristi.

Agilni princip rada – U prevodu: nema nikakvog plana ni organizacije, bićeš prepušten sam sebi, niko neće znati šta treba da radiš, ni kome da šalješ izveštaje. Ništa. Naravno ako ne budeš radio posao i slao izveštaje kome treba, jebaće te u mozak i kazniti jer nisi radio kako treba. Kada u besu i nemoći pitaš kome i kako, odgovor će biti “tu si već mesec dana trebalo bi da znaš”. Kada konačno skopčaš kako stvari funkcionišu i malo se uhodaš, neka od beskorisnih budaletina u višem menadžmentu će doći na ideju da promeni sve procedure bez da ikoga obavesti, te će nastati apsolutni haos, i tako svakih 6 meseci.

Learn by doing – U prevodu “nemamo dokumentaciju ni procedure, niko, nikada, nije ništa zapisao nego je sve bilo na “Ma zna to Žika””, ali, jebiga onda je Žika otišao malo i sad niko ne zna. Moraćeš potpuno sam da naučiš svoj posao jer niko drugi ne ume da ti ga pokaže jer se lik na čije si mesto došao svojski potrudio da bude nedostupan za bilo kakve pozive, pitanja ili mejlove. Kada konačno, nekom magijom, ludačkim trudom i nepotpunom dokumentacijom uspeš da skopčaš šta tačno radiš, spremi se da ti na leđa natovare još posla jer je jedan drugi kolega dao otkaz, i naravno nije ostavio nikakvu dokumentaciju. Tako ćeš i ti kad daš otkaz, promenićeš broj telefona, adresu stanovanja, ime i prezime, sve u cilju da te niko, nikada iz te firme ne pozove, ikada.

Positive and team oriented ‘can-do’ attitude – Moraćes da trpiš svakakva sranja koja će da ti priređuju i dobićeš otkaz ako se pobuniš. Od tebe će se očekivati da budeš veseo i nasmejan u svakom trenutku, i nikoga neće zanimati da li imaš životne probleme, kliničku depru ili ti je neko umro baš tada. Na svaki predlog moraćeš da odgovoriš potvrdno, uvek ćeš morati da uskačeš kolegama kada im nešto treba (oni, nekim čudom, nikada tebi neće uskakati), šefu će svaki odogovor morati da bude “da”, čak i kada nije da-ne pitanje. Pakao.

Kosplej kanceri

Kosplejeri, najgori ljudi, ubedljivo. Nema sujetnije, egoističnije, narcisoidnije, bezobraznije, samoljubiviije, beskrupuloznije, sitničavije, zlije, ispraznije skupine. Gomila papaka koji se međusobno preziru do nivoa da će rado da sabotiraju “konkurenciju” ako mogu da se provuku da ih ne uhvate. Svi se naravno pretvaraju kako su veliki prijatelji i kako se vole i grle i ljube do trenutka kada neko ne okrene leđa a onda odmah u njima proradi skriveni bugarin i ta osoba u ista zaradi dovoljno noževa da se na trenutak da pomisliti da se sve to dešava na Orient Ekspresu a ne u nekom sranje prostoru tipa Dom Omladine ili tako neko predvorje gde su bednici bez para uspeli da zakupe ili da dobiju na korišćenje na čisto sažaljenje. Nekada sam mislio da su glumci najgluplji, najsujetniji i najelitističniji. Onda sam sreo kosplejere. 

Šatro početnik, kežual – Rođeni gubitnik, često jeziv i socijalno neprilagođen koji je odlučio da su kosplejeri dovoljno čudni da može da se provuče kao jedan od njih a da ne misle svi da davi žene po haustorima kada odbiju da kupe karanfil. Ulagaće minimum minimuma u svoje kostime, često se pojavljujući sa lošim body paint-om i dečjom igračkom u obliku oružja. Pre toga će naravno mesecima da najavljuje kako pravi ozbiljan kosplej i kako će svi biti zadivljeni kada ga vide, da bi požnjeo sažaljenje i utešne nagrade jer ljudi iz nekog razloga vole gubitnike. Valjda im je bolje jer shvate da oni nisu ta osoba. I naravno ovakvu bagru uvek brane drugi kosplejeri jer kao jebiga “njihov je” pošto ma koliko svi jezivo mrzeli jedni druge do nivoa podbadanja, sabotiranja i željenja svega najgoreg, i dalje su klasična tribalna govna od ljudi. I onda dobijaš odgovore poput “Pa nemoj tako, vidiš da se trudi, da napreduje, bolji su mu kospleji sada”.
Evo izvini brate, nisam primetio da je na simbol na sisi docrtao još jednu štraftu u odnosu na prethodni put i da mu plastična igračka za decu izgleda realističnije jer je u međuvremenu polomilo neko dete pa je morao da je zalepi. Izvini molim te, stvarno izvini nisam primetio.

Apsolutna diva – Ovo je dramoser svetskog nivoa, gospodar spletki i naravno osoba koja apsolutno gleda isključivo ličnu korist nauštrb svih ostalih, jer u njen ogavni mozak jednog pravog govneta ne može da se probije ideja o tome da možda, ipak, samo možda saradnja nije loša stvar, i da ipak, samo ipak bi mogla da u stvari, ponekad, pomogne nekome ko nije ona.
Naravno ovaj odvratni sebičluk, javašluk i bezobrazluk će da vešto maskira tako što će da oko sebe oformi kliku gluperdi, poslušnika i beskičmenjaka, koji će da je slepo slušaju, dive joj se i “bivaju uzdizani” jer ih ljudi povezuju sa njom. Naravno to “uzdizanje” će uvek biti minimalno, i nikada monetarno, jer će diva da vrlo vešto sav novac preusmeri na sebe, i da onako bezobrazno zajebe sve ljude kojima je ikada obećala plaćanje tako što će da ih laže da su nju zajebali za pare, i sasvim će fino da živi od tuđeg novca koji je nije bilo sramota da bezobzirno ukrade.

Jedan i po kostim – Na svoj prvi kon je došao u lošem kupovnom kostimu svog omiljenog lika. Obično je u pitanju Link ili tako neko sranje koje može da se kupi po prodavnicama i liči na nešto. Naišao je na tihu osudu elitističnog šljama koji tripuje da ih to što prave kostime ili ih kupuju od drugih i onda lažu kako su ih oni napravili nekako čini boljim od njega. Odlučio se da napravi kostim. Pogledao je sate youtube videa. Potrošio dosta para kojih nema. Napravio je kostim, koji je, začudo, relativno kvalitetan. Požnjeo je tonu odobravanja, pohvala i možda su čak objavili par fotki njega na nekim stranicama ili člancima. Nikada nije napravio nov kostim. Toliko ga je emotivno pogodilo to što ga je neko pohvalio, jer u svom jadničkom životu nikada nije dobio pohvalu ni od roditelja, ni od nastavnika, ni od poslodavaca, da se vezao za kostim neraskidivom sponom. I počeo je da na svaki kon dolazi u istom kostimu. Nije ga čak ni prepravljao, dopunjavao, dorađivao, a popravke su mu očigledno špansko selo. Ljudi su počeli da mu se podsmevaju, prvo iza leđa a onda u lice. Ogorčen, nastavio je da dolazi u istom, sve istrošenijem kostimu, u nadi da će naići na neku jadnu budalu koja ga već nije videla u istom i da će požnjeti još koju pohvalu. Neće. Suprotno. Bednik.

Wannabe influencer – To nije došlo da obuče kostim, bleji sa ljudima sa kojima ima nešto zajedničko, provede se, i generalno doprinese nekom pozitivnom vajbu koji se svi kosplejeri pretvaraju da projektuju. Ne, ne, to je došlo Da Se PrOmOvIšE. Kostim koji je kupila od nekoga ko se bavi pravljenjem istih je najdroljastiji moguć, pokazuju se butine, dupe, sise. Ne zna ko je lik kojeg kosplejuje, nije joj to bitno. Bitno je da svi zijaju u dekolte, nije džabe platila plastiku. Misli da je bitna osoba, da njeno mišljenje nešto vredi, da ljudi u stvari slušaju šta ima da kaže, i to uglavnom jer njene slike pokupe par desetina srca na instagramu, i jednom je jedna slika, nehotice, postala viralna jer se baš pogodilo vreme i mesto, a i usralo je da svojim preskupim telefonom koji su joj kupili roditelji sa kojima živi iako joj je preko 30 uslika nešto što izokola može da se nazove fotografijom. Juriće da se slika sa svakim kosplejerom koji ima iole vizuelno privlačan kostim, naravno pućiće se kao idiot i praviti retardirane, izuvijane poze tela kako bi izgledala seksi i graciozno. Neće izgledati tako. Većina ljudi sa kojima se slika će imati izraze koji će se kretati na spektru od zbunjenosti do gađenja. Ne mari ona. Sve što može da bude iskorišćeno za samopromociju, biće. Neće je biti sramota ni od čega i neće prezati ni od čega kako bi dobila lajkove i hartove, jer u njenom patetičnom, razmaženom, egoističnom mozgu, lajkovi su validacija, lajkovi znače da ona nešto vredi u životu. Naravno to ne može biti dalje od istine. Jedini način na koji njen život može imati vrednost je da je posthumno spale, i posade mladicu u pepeo, ili da je nalože u toplanu, pa da obezbedi kratko grejanje nekome. Parazit najobičniji.

Večita žrtva – Izgledom podseća na plastičnu flašu u koju je neko sipao ključalu vodu pa je onda tako zbrčkanu i izvitoperenu naduvao pre nego što se ohladila. Ličnost joj je ogavna žabokrečina puna mržnje, sujete i bezobrazluka. Nikada ne pravi kosplej iako neprestano orbitira oko bitnijih ljudi na kosplej sceni (hahahah bitnijih ljudi hahahaha) u nadi/nameri da se ogrebe za neki ćar. Neretko joj u tome donekle uspe pa, na primer, joj uvale da glupavoj deci drži časove crtanja, iako je u tome, realno, užasna. Naravno ova “privilegija” joj dodatno naduva već prenaduvan ego. A kako sa egom obično dolazi i sujeta, možete biti sigurni da je njena sujeta enormna i preosetljiva. Svaku kritiku doživljava kao lični napad, svaki poprek ili nezainteresovan pogled kao silovanje ili mržnju, svaku grubu reč kao pokušaj ubistva. Iako se njen život svodi na relaciju kuća-”škola” crtanja/random dužnost koju niko drugi nije hteo da radi, ona nekako uspeva da bude napadnuta od strane pohotnih zlostavljača koji samo čekaju da spopadnu nešto oblika vreće krompira, a verovatno i tog mirisa. Redovno ima nove priče o novim zlostavljačima i spopadačima. Pomislio bi čovek da se celokupna populacija Beograda urotila da baš nju spopada i napada. Ide naokolo i potpuno nevine ljude optužuje za razna zlodela jer smatra da njoj to diže rejting jer eto razotkriva zločince i hohštaplere. Doduše ovo radi i iz sociopatskih, sadističkih tendencija koje teško pokušava da sakrije afektujući neki imidž kul lika, koji svi odmah prozru. Nedovoljno je reći da je svi mrze, čak i oni koji od nje ubiraju korist prenaplaćujući te loše časove crtanja koje drži glupavoj dečurliji i nju plaćajući kikiriki.

Vuk samotnjak – Narcisoidni umišljenko. Čvrsto je uveren da na svojim junačkim plećima nosi celokupnu srpsku kosplej scenu, zato što smatra da je on celokupna srpska kosplej scena. Ostale kosplejere smatra za, u najboljem slučaju, loše amatere. Gospodar je pasivne agresije kada smatra da za to ima potrebe, aktivne kada za to dođe vreme. Postigao je uspeh za razliku od ostalih nazovi kosplejera te, iako ga svi mrze, svi pokušavaju da mu se prišljamče i zavuku u čmar, pošto su besprizorni ološ bez trunke samopoštovanja. Naravno to im ne uspeva jer se oni njemu gade, jer smatra da je bolji od njih. Ovo sve rezultira dubokom tenzijom na svakom događaju gde se on pojavi zato što nema dlake na jeziku i ne libi se da svakome kaže šta misli o njima. Svoju platformu koristi za bespramnu samopromociju i guranje neke svoje ideološke agende, što naravno staje na žulj bilo kome ko se sa njim ne slaže. On to vešto koristi da ih isprovocira da kažu stvari koje možda ne bi, uglavnom na svoju štetu. Kospleji su mu, začudo, kvalitetni. On, samo da bi bo prstom u oko gamadi koja lažu da su kostimi njihove izrade potpisuje prave autore svojih.

Gaser – Na svaki događaj dolazi blicnut, mahom od spidčine, ponekad nekih jačih psihodelika. Prepoznaje se po tome što se promuklo dere na ljude i ne jebe nikoga 2%. Kostime koje pravi su OK. Kostimi su isključivo bazirani na likovima koje voli i sa kojima se poistovećuje, što sa sobom donosi i problem metodne glume, gde se ponaša kao taj lik i mimo scene. Njemu se jebe za sve, za takmičenja, za suđenja i slično mada će rado prihvatiti da učestvuje u oba ako mu bude ponuđeno. Ne bude ponuđeno, jer sujetna gamad ne mogu da dozvole da narkoman bude viđeno lice u kosplej sceni (hahhaha kosplej sceni hahahah). Njega zanima bleja i afterparti, na koji ide sa gustom. Ako nema aftera, ode na rejv u kostimu i ruši ugled sprskom kospleju igrajući nadrogiran i alkoholisan. (gagagag ugledu ahahahha). Rečenicu “ide gaaaaaas” koristi neironično.

Dupeuvlakač – Ovaj primerak je poznat po sramotnom odsustvu samopoštovanja, poštenja, inteligencije i zdravog razuma. Uvlačiće se bukvalno svakome za koga smatra da može da mu donese korist ma kako malu, pritom ne obraćajući nimalo pažnje na društvene tokove, niti ko sa kim kako i zašto. Uvek će pokušavati da progura neki humor ha ha šegu, ali, s obzirom na svoju defektnu socijalnu inteligenciju, neće shvatiti da se ljudi ne smeju sa njim, nego njemu. Iza leđa će ga svi ogovarati, i pričati kako je glup i dosadan i nezanimljiv, a u lice će svi hvaliti njegove kospleje i pričati kako je on inspirativan i mlada nada i kako samo treba da nastavi. Razlog za to je prosto taj što on obezbeđuje neku minornu uslugu kosplej zajednici (hahahaha kosplej zajednici ahhahahah), za male pare jer ne ume da vrednuje svoj rad (koji realno nije ni za kurac), te bi radije da mu se ne zamere ako je to moguće. Ako ikada osvoji neku nagradu, to je zato što su u sudijama sedeli ljudi koji od njega imaju nekakvu korist. Neretko će pokušati da svoje sranje uvali vuku samotnjaku, jer bi smatrao to za veliki lični uspeh kao vidi ozbiljan kosplejer kupuje od mene, REKLAMA, da bi ovaj sa gađenjem podigao nos na isto to sranje, jer je sranje.

Kraljica ivice – Ova osoba je derište iako je uveliko odrasla. Kao mentalnom detetu, ivica je njena primarna karakteristika ličnosti. Za razliku od npr, dive i jake žene, ovaj primerak nije visoko toksičan, prosto je sujetan, malkice glup i opasno ivičast. Ta ivica je dodatno naoštrena od strane gorepomenutih sa kojima se primerak druži, jer oni potenciraju njenu ivicu zato što to donosi kontraverzu koja njima diže rejting. Ne i njoj, jer ljudi većinski smatraju da je talentovana ali da pravi budalu od sebe. Svi kospleji, do poslednjeg, su joj opasno ivičasti. Svaki je pažljivo i vešto oivičen do besmisla, bilo to genderbendovanje poznatih likova (muške u ženske), roze dart vejdera, ili sličnih gluposti koje bi samo nekome ko tripuje da je biti edži nekako kul pali na pamet. Naravno, ako je genderbend u pitanju, toksične “drugarice” će je terati da izloži svoje nezanemarljive obline pogledu pohotnih gubitnika koji su došli da gledaju sise kosplejerki bez samopoštovanja, jer im i to diže rejting. Opet, udruženju naravno, ne njoj, nju svi i dalje smatraju za povodljivu budalu. Ako ima iole mozga, u nekom trenutku će se otrgnuti iz ralja te gamadi i otići da radi nešto svoje. Ako.

Anime derište – Glupi tinejdžer (ima li druge sorte? sumnjam) koji je otkrio anime i bez prava smatra da je to nešto najbolje ikada posle sečena leba. Uči japanski (loše), nosi kišobran sa drškom japanskog mača, stilizuje frizure na foru Gokua, ili koji god debil da je trenutno popularan, pokušava da izgleda zajebano a izgleda kao debil. Na kon dolazi obučen u uniformu japanskog srednjoškolca koju je naručio preko aliekspresa i zbog koje su ga matorci kaznili da mesec dana ne sme da izlazi iz kuće jer je koristio ćaletovu kreditnu karticu. Devojčice su još gore. Oblače se u droljaste verzije srednjoškolskih uniformi za devojčice iz japana, sa naravno prekratkim suknjama, i košuljama raskopčanim do pupka, obavezno stave rajf sa mačjim ušima i prikače mačji rep na dupe. Trče naokolo u čoporima kikoću se kao idioti i viču reči na japanskom, a za većinu ne znaju šta znače. Pokušaju da se prijave na takmičenje i, naravno, ne uspeju pa se onda dure i pričaju kako je srpski kosplej gejtkipersko sranje i kako guši kreativnost novim ljudima (što jeste istina, ali ne iz razloga zbog kojih ona plačipičkavi). Tinejdžeri su najgori, ubedljivo.

Histerični dramoser – Za razliku od Apsolutne dive, ovaj ljudski škart je vrlo mentalno nestabilan te nikada ne bi mogao da ostvari neki uspeh ili da zaradi neke pare preko kospleja. Sama činjenica što je nesposoban da napravi iole kvalitetan kostim bi trebalo da govori dovoljno o njemu. Pojavljuje se negde na pola oblačenja, obično sa upaljenom cigaretom, iako je pušenje zabranjeno u prostorijama, i dotičnu prepotentno pućka, jer je prevelika pizda da u stvari uvuče dim u pluća. Ićiče od osobe do osobe, nervozno dajući “savete” i “predloge” koje niko nije tražio, niti iko želi. Na bilo kakvo odbijanje odgovoriće besnim brecanjem i dramatičnim uzdahom jer kako se neko usuđuje da ne uvaži njegovo vrlocenjeno mišljenje? Kostim, loš, će obući ofrlje, i onda će da krene da cmizdri kako nije fer kako niko neće da mu pomogne, i efikasno će uguilttripovati ljude malo jače na empatiji a slabije na zdravom razumu da mu se nađu, da mu pomognu sa šminkom, možda daju neki deo svog kostima koji neće koristiti. Tako sređen od strane svih, blama bez, prijaviće se na takmičenje, i kada ne osvoji ništa jer mu je kostim ili previše loš ili su sudije svesne da većina istog nije njegova, pašće u vatru, krenuće da histeriše kako nije fer, kako su se svi urotili protiv njega, kako je on doajen kospleja, kako vi ne razumete njegov genije. Dobra je šansa da će ga tada neko postaviti na njegovo mesto, što će ga ostaviti u katatoničnoj apopleksiji, pošto, bivajući razmaženim derištetom, nikada u ćivotu nije doživeo da mu se neko suprotstavi do sada. Potpuno šokiran, otići će kući, i dalje obučen u kostim, i efektivno ukrasti nekolicini ljudi delove njihovog kostima koje oni više nikada neće videti.
Kada bude sledeći kon, predstava će imati reprizu.

Isprazna bejzikara – Od nje više bejzik ne možeš biti. Neko ju je nekada lagao da je lepa, a onda je ufotkao par puta te je utripovala da je fotomodel. Nekoliko puta godišnje će praviti fotosešn sa nekim nedojebanim gubitnikom koji će je slikati besplatno u nadi da će da se ogrebe za pičku. Naravno da mu nikada to neće poći za rukom. Na konove će ići isključivo da bi pokazivala sise, uvek se oblačeći u kostime likova koji imaju dekolte, a ako nemaju, dodaće isti. Gde god da ode ovako, uvek će naći priliku da obuče neki seknd hend šop kostim i da se fotka u retardiranim pozama. Pošto, realno, nije loša osoba, samo isprazna, relativno bezlična i, pa, bejzik, imaće prijatelje koji će je nezasluženo hvaliti i uzdizati, što će njen ego činiti većim i katapultirati je u nove nivoe narcisoidnog fotografisanja. Njeni profili na društvenim mrežama su prepuni tona slika nje u raznim pozama i autfitima. Nije model. Nikada neće shvatiti to.

Jaka žena – Ona afektuje neki imidž jake, samostalne žene koja sve može sama i sve radi sama. Živi sa ćaletom i kevom iako je pregurala 35, ili živi u stanu koji su joj kupili ćale i keva kada je upisala faks i, naravno, tada je bila u fazonu “eto ako ja mogu da kupim stan može svako”. Vozi kola koja su joj kupili roditelji. Koristi tehniku koju su joj kupili roditelji. Roditelji joj često daju pare za račune i hranu, jer ona PrOsTo MoRa Da PuTuJE SvAkA TrI MeSeCa UmRlA Bi Da Ne PuTuJe, pa sve pare troši na putovanja i kupovinu odeće koju će da pokazuje na tim putovanjima. Naravno svakodnevno društvene mreže zapljuskuje desetinama selfija ispred raznih spomenika, umetničkih dela, restorana i poznatih lokaliteta. Ako slučajno postavi fotku bez sebe u kadru, brzo je briše. Pošto je dokona i glupa, obavezno nađe neki hobi, ali to nije običan hobi poput skupljanja poštanskih marki, pravljenja diorama. Ne, to je hobi kojim ona može da svima fleksuje kako je jaka, samostalna, plemenita i velikodušna. Toliko smara sa tim svojim hobijem da je većini ljudi na unfollow po društvenim mrežama. Kosplej takmičenja koristi za promociju same sebe gde se hvali na sva zvona, toliko da je čak i ljudi koji su u organizaciji sa njom ne podnose. Svi je ogovaraju iza leđa, ali ona ne mari, mahom jer je toliko glupa da zanemari čak i kada joj neko obezbedi zvučni zapis njene, nazovi, najbolje drugarice kako javno govori kako je glupa ko kurac. 

Povodljiva glupača – Ovu osobu ne krasi neka prevelika inteligencija. Recimo da je ljudski ekvivalent zlatnog retrivera. Glupa a dobra. Naivna je i misli najbolje o ljudima koji su joj se nekada negde našli, iako su ti ljudi užasavajuća govna koja su joj se isključivo našla jer znaju da njenu lojalnost mogu jeftino da kupe. Dovoljan je jedan gest. Strastveno će braniti te ljude ma koliko je očigledno da oni to nimalo ne zaslužuju, štaviše suprotno. Samim time što se plemenski prišljamčila govnima, biće okarakterisana kao govno, iako to stvarno nije. Šteta.

Specijal: Peri se, đubre seljačko

Prošla je nova godina, dani počinju da bivaju sve duži jer zimska kratkodnevnica bejaše 21. decembra. Proleće će, garantujem, pred kraj biti nepodnošljivo vruće. Onda će da dođe leto. Vrućine će biti nepodnošljive. Klime u vozilima gradskog prevoza ili ne rade, ili rade isuviše slabo da bi uspele da se odupru vrelini koja dolazi spolja, kao i disanju nekoliko desetina ljudi, svih pregrejanih.
Na snagu stupaju smradovi. To su ljudi koji se kupaju jednom nedeljno ili ređe, smrde kao da je nešto umrlo i obožavaju da se voze gradskim prevozom kada je špic.
Razmišljao sam da napišem hejt o kategorijama smrada koji se izvija iz njih, ali nekako, pa ne znam, mislim da je bolje da tim, očigledno mentalno zaostalim ljudima, objasnim kako da se pravilno operu.
Nu, popij pa da poćnemo.

• Ugrej vodu, ako imaš toplu vodu u zgradi, onda ne moraš. 

• Spremi 3 peškira: jedan za glavu, jedan za telo i jedan za noge (za noge ne mora ako se brišeš od glave na dole, ali dva peškira su neki ljudski minimum)
• Spremi šampon za kosu, gel za tuširanje, kondicioner za kosu, mleko za telo i talk
• Ugrej kupatilo (ako je hladno)
• Uđi u kupatilo
• Zaključaj kupatilo, ako imaš ukućane koji hoće da smaraju
• Namesti toplu vodu tako da ti odgovara
• Uđi u kadu/tuš kabinu
• Pokvasi telo, naročito kosu
• Sipaj šampon za kosu u šaku
• Nasapunjaj kosu, dobro je istrljaj i malo masiraj skalp, ali ne pregrubo
• Isperi kosu
• Ponovi proces sapunjanja i ispiranja kose
• Ukoliko imaš bradu, ponovi proces za pranje kose na njoj
• Nanesi kondicioner za kosu na kosu, ne treba ga utrljavati samo namazati. Ostavi ga na glavi dok pereš ostatak tela
• Sipaj gel za tuširanje u šaku
• Nasapunjaj torzo, ruke, ispod pazuha i leđa onoliko koliko možeš da dohvatiš, istrljaj dobro
• Isperi torzo, ruke, pazuh i leđa, potrudi se da ne spereš kondicioner
• Sipaj gel za tuširanje u šaku
• Nasapunjaj međunožje, zadnjicu i predeo oko analnog otvora, istrljaj dobro
• Isperi međunožje, zadnjicu i predeo oko analnog otvora
• Ponovi proces sapunjanja i ispiranja međunožja, zadnjice i analnog otvora
• Sipaj gel za tuširanje u šaku
• Nasapunjaj noge od struka do članaka, istrljaj dobro
• Isperi noge
• Sipaj gel za tuširanje u šaku
• Nasapunjaj levo stopalo, dobro istrljaj između svakog prsta
• Isperi levo stopalo
• Ponovi proces sa desnim stopalom
• Speri kondicioner sa kose. Ne potpuno, trebalo bi da osetiš da je kosa klizavija, to je normalno
• Ako je tuširanje pred spavanje, operi zube (peri zube i inače)
• Obriši kosu peškirom za kosu, ne trljaj pregrubo, više pritiskaj da upije
• Obriši telo peškirom za telo, postaraj se da međunožje bude suvo
• Obriši noge peškirom za noge (ili telo ako si već obrisao telo)
• Utrljaj talk oko testisa (samo ako ih imaš, naravno)
• Namaži telo mlekom za telo, naročito na mesta gde vidiš da se koža ljušti i tamo gde svrbi
• Obuci gaće i ili baci peškire na pranje ili ih ostavi da se suše za sledeće kupanje. Ako su korišćeni dva puta, baci ih na pranje
• Izađi iz kupatila
• Ostavi vrata otvorena da se vlaga izvetri
• Naprskaj dezodorans ispod pazuha
• Obuci čistu odeću
• Opcionalno prsni malo parfema ako izlaziš

Eto, nije toliko teško. Ako budete redovno činili ovo, nećete smrdeti kao nešto što se iščačka ispod nokta od nogu. I ljudi vas neće gledati sa prezirom. Jer nećete smrdeti.
A da, izbegavajte da se derete od belog luka ako izlazite među ljude. Nećete se lakše razboleti. Beli luk nije magični izvor imuniteta.

Ajde sad, blago meni, marš u kupatilo.

Jeftine drolje epske fantastike

Epska fantastika je specifična podvrsta fantastike. Sa jedne strane, ima toliko potencijala (skoro kao naučna fantastika) da ispita neki moderan problem kroz vizuru nekog drugačijeg društva, doba, filozofije koristeći se metaforom ili alegorijom dok je sa druge strane, ako izuzmemo ljubavnu beletristiku, epska fantastika zaslužna za izbacivanje najvećeg procenta leksikološkog smeća svake godine.

Zašto je to tako?
Dva razloga:
Prvi razlog je taj što autori dela epske fantastike većinski vataju zjale, ne rade na samousavršavanju, izvode besne gliste, loši su pisci i umesto da napregnu ono malo vijuga što u glavi imaju, oni se svode na to da pišu jeftine sapunice sa jebačinom, lošim spletkama, jednodimenzionalnim likovima, jednodimenzionalnim kulturama ali eto neko ima šiljate uši i postoji magija.
Glavni problem koji oni imaju je da to što pišu ne shvataju ozbiljno. I ne, tu ne mislim na odsustvo humora u njihovim delima, nego na činjenicu da to što pišu ni oni sami ne tretiraju kao nešto što je kvalitetno, ima smisao i šalje poruku. Pa ako oni sami svoje delo ne tretiraju sa modikumom ozbiljnosti, zašto bi bilo ko drugi to radio?
Drugi razlog, i daleko bitniji od ova dva, su konzumenti epske fantastike. Oni su u celom tom sistemu rak rana. Njihov ‘daj-šta-daš’ pristup književnosti gde im nije bitno šta čitaju dokle god je fantastika, i dokle god izlazi je zaslužan za omogućavanje gomili užasnih pisaca da svoje splačine serviraju kao književnost, i da znaju da će imati publiku.

Ono što hoću da kažem je da su fanovi epske fantastike jeftine drolje književnosti;

Oni bi glat progutali govno, dokle god bi mu neko pribio šiljate uši, obukao ga u srednjevekovnu odoru i nazvao ga Go’vno.

I, to je problem. Veliki problem. Jer kada je publika takvog niskog kvaliteta, naravno da će i kvalitet proizvoda da pati, jer, zašto bi se trudio da napišeš nešto iole smisleno, valjano i interesantno, kada će more ljudi koji su ekvivalent smorenih domaćica koje su čitale Tvajlajt da kupuje sve splačine koje im serviraš i da te još uzdiže u nebesa kao ne znam kakvog pisca jer si kvalitetno opisao žensku sisu ili haljinu, ili kako se neko oznojio tokom vežbanja na hladno zimsko jutro?
Naravno, nijedna grupacija nije bez svojih elitističkih snobova i tu u celu problematiku stupaju ljudi koje volim da zovem Tolkinovim svedocima. Druga strana ovog, patinom pokrivenog, novčića, iliti ljudi koji su od fantastike pročitali Gospodar Prstenova, možda Silmarilion, i, ako imamo sreće, Elrika. I tu su stali. I njihov razvoj ličnosti je, očigledno, takođe stao jer na bilo kakvu kritiku ovih odličnih ali izuzetno nesavršenih dela odgovaraju emotivnim ispadima, vređanjima, čak i fizičkim pretnjama ako rasprava dovoljno eskalira. Uvereni su da su te knjige koje su pročitali u formativnim godinama savršene, bukvalno epskofantastično sveto pismo, i sve što je napisano posle njih smatraju za blede kopije i loše pokušaje unovčavanja te stare slave. 

Sličan problem, recimo, skoljava fandom Hari Potera, gde imate ljude koji su duboko zagazili u četvrtu deceniju svog bivstvovanja na ovoj planeti, a i dalje, neironično, nose majice sa nazivima škola u Hogvortsu, svakog leta željno iščekuju pismo o upisu iako su davno prestali da budu jedanaestogodišnjaci, i zamenjuju verovanje u astrologiju time što svoje ponašanje ocenjuju po tome kojoj bi školi najbolje pristajalo. Ah, loša fantastika, ne pušta te da odrasteš.
Zašto pominjem Haripoteraše? Pa i oni su deo problema. Izmežu fandoma Harija Potera (inače kvalietnog dečjeg serijala koji ima lepu poruku), i fanova epske fantastike postoji veliki presek skupa. Prosto u pitanju je gomila ispraznih, uglavnom bezličnih ljudi koji nedostatak ličnosti i karaktera maskiraju time što iste onda baziraju na tim delima koja su bila ultra popularna dok su odrastali. I pošto su ličnost izgradili na istima, ne dopuštaju nikakvu kritiku dotičnih dela i odgovaraju emotivnim ispadima na istu.

I sada, pisci, u pokušaju da impresioniraju onaj fanatično-elitistički milje, jer znaju da će ona većinska bagra da glat proguta šta god da napišu, jer, jeftine drolje, ne odstupaju predaleko od te stare formule, i nimalo se ne trude da je poboljšaju, možda sagledaju sa kritičkim okom, iznađu njene mane i potrude se da ih uklone, ili barem umanje. Ne, njihov greh je daleko veći. Jer oni svojim manjkom truda, produbljavaju te mane, a to zabašure u knjižurine od preko četiri stotine strana.
Samo u epskoj fantastici (I ruskim, klasičnim sapunicama) će ljudi trpeti toliko opširne knjige, i još sa ponosom pričati kako eto pročitaše knjigu od petsto strana, baš su intelektualni. A ta knjiga je mogla da se svede na stopedeset do dvesta strana bez ikakvog problema, da ne izgubi nimalo na značaju događaja i karakterizaciji likova. Štono se kaže ‘Less is more’. Iako nisam pristalica minimalizma, smatram da su autori EF megalomanski otišli u drugu krajnost i da svoje odsustvo kvalitetnog stila pisanja maskiraju u tome što ga ima toliko da je čak i poteško analizirati ta dela a da se tome ne posveti daleko više vremena nego što zaslužuju, jer dok stigneš do kraja romana, već si zaboravio šta se na početku desilo ako ne vodiš opsežne beleške.
Sa druge strane, neki pisci, u nastupu pubertetskog bunta, u potpunosti odstupaju od date formule. Problem je taj što umesto da se fokusiraju na kvalitet samog dela, oni mahom jure da šokiraju publiku i da sve aspekte klasične epskofantastične formule izvrnu naglavce, kontre radi a ne da bi to bio neki interesantan eksperiment. I naravno to predstavljaju kao hrabro i drsko istupanje iz standarda plebsa i pokušavaju da sebe predstave kao nekakvu književnu avangardu. Naravno, ta EpSkOfAnTaStIčNa KnJiŽeVnA ElITa onda automatski kreće u elitistički circle jerk između sebe, gde jedni drugima hvale dela, uzdižu ih u nebesa i vrlo pažljivo potpiruju vatre sukoba fanova koji se između sebe glože čije je delo bolje, jer gle čuda, ljudi koji se identifikuju sa onim što pročitaju prosto ne mogu da budu racionalni i objektivni. Ovu “avangardnu granu fantastike”, čudom, elitistička snobština glatko guta (Iako se, licemerno, i dalje kunu u Tolkina), jer takvi ljudi čim čuju “avangarda” dobijaju seksualno uzbuđenje, i progutali bi svakojake fekalije u formi pisane reči dokle god će se znati da čitaju nešto što pokazuje srednji prst tradiciji. To jest nisu ništa drugačiji od one tužne pučine daj-šta-daš ljudi, osim što, potpuno nezasluženo, imaju visoko mišljenje o sebi i svom čitalačkom ukusu (ovo se uglavnom prenosi na sve aspekte kulture, umetnosti i zabave).

Sve to zajedno formira jedno fantastično vrzino kolo nesposobnosti, nekvaliteta, niskih standarda i elitističkog gledanja sa visine koje od ovog divnog žanra prepunog potencijala pravi odvratnu močvaru gliba i smrada. I ne verujem da će se ikada išta promeniti.